- Vi ste ovde:
-
Home
-
Press
- Društvo
Društvo
- Detalji
Stari Zlatiborci - čuvari tradicionalnih vrednosti
LIČNA IMENA
Poznato je da se u Srbiji u prošlim vremenima, uostalom kao i sada, ličnim imenima pristupa sa velikom pažnjom jer postoji verovanje da se i imenom predodređuje životni put osobe i kako će ona proći u životu. Sada se imena koja se daju malim Zlatiboracima ne razlikuju od ostalih krajeva, nastane uvek neki trend, pa su neka imena više u opticaju, neka manje.
Ali, prema starim spisima, Zlatibor je prema podacima iz 15. veka bio dosta specifičan. U knjizi „Turski katastarski popis imena nekih područja Zapadne Srbije“koju je priredio Ahmet S. Aličić, pojavljuju se na ovom području neka imena koja su se vremenom izgubila, a nekada su bila karateristična. Prema turskim popisima koji su obavljeni 1476. godine, navode se, na više mesta, imena kao što su Toholj, Mihač, Brajin, Mituš, Rakač, Bobaj, Grubač, Stepko. Takvih imena više nema, ali ostala je potvrda da su bila pristuna to što se i sada mogu naići u prezimena za koja je očigledno da su izvedena iz njih.
Milosav Radibratović potvrđuje ovo i navodi još jednu činjenicu koja je interesantna. On kaže da je "ovaj popis vršen nepunih stotinak godina posle Boja na Kosovu i nigde se, ni u narodnim pesmama i ni u pričama, ne može naći nijedno od ovih imena. Naprotiv, u pesmama o Kosovskom boju susrećemo se sa najlepšim srpskim imenima: Miloš, Lazar, Bogdan, Boško, Ivan, Damjan, Strahinja, Marko, koja su i sada česta."
Istraživajući imena, on primećuje da počinje da preovladava verovanje da će ime koje se daje biti preduslov i uticajna crta da ta osoba postane ono kako se zove.
Zato u tom periodu počinje da se deci daju imena za sreću (Srećko, Sretina), za lepotu (Lepa, Lepomir), za zdravlje (Zdravko, Zdravka), da će živeti u miru (Mirko, Mira, Miroljub), da će biti dobri ljudi (Dobro, Dobrila, Dobrica), da će biti radni (Radiša, Radinka), da im ime odrediti koliko će porasti (Veliša), ali i daje primere da se to ponekad pretvorilo u suštu suprotnost.
Tako je jedan Veliša porastao svega oko 155 santimetara, ali je bio odličan zidar i, iako je bio samouk, umeo je da koristi i najsloženije građevinske projekte, dok je na drugoj strani, jedan Mališa izrastao preko dva metra.
veštice ne smeju na vuka!
Radibratović navodi i slučaj da je pre četrdesetak godina u jednu zlatiborsku školu za radno mesto nastavnika istorije i geografije konkurisao je i Kamen Kamenović. Primljen je zbog lepog rukopisa i neobičnog imena. Kasnije je on pričao da se njegovim roditeljima nisu „dala deca“, da su umirala i da su njemu dali ime Kamen, da bude čvrst kao kamen i da opstane. Opstao je, završio je svoj radni vek na Zlatiboru i otišao u penziju u svoje rodno mesto kod Pirota.
Ima dosta ovakvih primera. Česta su i muška imena Gvozden i Vučina koja se daju iz istih razloga. Kod Užica ima jedna familija Čeliković. Ima i Zlatića, Gvozdenovića...
Ovaj tekst deo je projekta „ Stari Zlatiborci - čuvari tradicionalnih vrednosti“ koji sufinansira opština Čajetina. Napomena: „Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“.
- Detalji
Stari Zlatiborci - čuvari tradicionalnih vrednosti
Crkva u Sirogojnu
Veliki broj crkava nalazi se na području Zlatibora. Tu su najstarija crkva u Sirogojnu, zatim u Mačkatu i Beloj Reci, kao i četiri jedinstvene crkve brvnare, u selima Dobroselici, Jablanici, Draglici i Kućanima. Crkva Svetih apostola Petra i Pavla u Sirogojnu, najstarija je jer je izgrađena i počela sa službom 1764. godine. U njenoj izgradnji, kao ktitor, organizator posla i sakupljač priložnika za izgradnju bio je Georgije Smiljanić, rodonačelnik svih sveštenika iz ove familije. Ovaj ktitor crkve sirogojnske sveštenik imao je velikih problema da od turskih vlasti dobije odobrenje za podizanje crkve, jer oni nisu dozvoljavali da se podižu nove crkve, već su sa teškom mukom davali i odobrenja da se grade ili obnove crkve na mestima gde su nekada postojale. Prema kazivanjima možda se Georgije poslužio malo i lukavstvom tvrdeći da je tu nekada postojala crkva nadajući se da će mu Bog oprostiti zbog toga. Ali, kada je odobrenje stiglo i gradnja otpočela, naišlo se na kameni pod koji je, izgleda, pripadao nekoj crkvi još iz srednjeg veka.
Porodica Smiljanića je jedinstvena jer je familija koja je kroz osam generacija dala šesnaest sveštenika. Inače, prema predanju svi oni vode poreklo od Cmiljane, koja je sa dve žene, Ojdanom i Jasnom, došla iz sela Kotare kraj Ibarskog Kolašina na Kosovu, bežeći od turske odmazde. Jer njihovi muževi, rođena braća, poginuli su u borbi sa Turcima i ne čekajući tursku kaznu, žene su napustile svoja ognjišta. U svojoj knjizi "Kad prvi pjevci zapevaju" Milosav G. Radibratović navodi da su se ove udovice "u svojoj tužnoj bežaniji zaustavile u Ljubišu, ali kako je vreme proticalo i kako se broj kućnih čeljadi povećavao, Ojdana je otišla u susedno selo Visoku i od nje vode poreklo Ojdanići.
Jasna je svoje novo stanište pronašla u Krušćici i njeni bliži i dalji potomci su Simićevići, Stajići i Vasovići i koji su se, iz ovih ili onih razloga, raselili po raznim mestima zapadne Srbije. Od Jasne vode poreklo i Pećinari iz Ljubiša.
Cmiljana kao najstarija jetrva ostala je u Ljubišu i imala je tri sina koje je dovela sa sobom iz Kotara, sa Kosova. Sinovi su se zvali Ivan, Đuro i Neđo."
Vremenom, ova familija od Cmiljanića, po Cmiljani, postali su Smiljanići. Radibratović navodi da je razlog u jezičkom i svakom drugom pogledu jer lepše zvuči.
U prošlim vremenima bila je izvesnih nedoumica i spornih tvrdnji o tome od kada postoji crkva u Sirogojnu i ko je bio njen ktitor. Zabunu je uneo „slavenoserbski spisatelj“ Joakim Vujić, kada je 1826. godine posetio crkvu u Sirogojnu, i zapisao podatak da je hram u Sirogojnu podignut 1821. godine, te da ga je sagradio slavni vojvoda Jovan Mićić!?
Ako je hteo da se dodvori vrhovnome i velikom knezu srpskom Milošu Obrenoviću i slavnom vojvodi Jovanu Mićiću mogao je da im pripiše neke druge zasluge, ali nijedan od njih nije zaslužan za izgradnju crkve u Sirogojnu, jer kada je crkva podizana, oni se nisu bili ni rodili. Protvrečje je sa činjenicom da su božju službu vršili sveštenici Georgije, Milutin, Filip, Marko, Simo, Dimitrije, Toma, a svi Smiljanići, u crkvi Svetih apostola Petra i Pavla u Sirogojnu koja je svoje dveri otvorila svojim parohijanima 57 godina ranije, nego što je Joakim Vujić to zapisao.
A stari ljudi i dokumenta govore da je jedina veza serdara Jovana Mićića sa crkvom u Sirogojnu gvozdeno klepalo koje je poklonila njegova supruga Vukosava ovoj crkvi 1823. godine.
Ovaj tekst deo je projekta „ Stari Zlatiborci - čuvari tradicionalnih vrednosti“ koji sufinansira opština Čajetina. Napomena: „Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“.
- Detalji
Boemsko veče na gradskom trgu
PETAK 18.08. 2017 u 21 čas na gradskom trgu
U okviru ovogodišnjeg "Žestivala" organizuje se
BOEMSKO VEČE sa željom da se oživi i doživi
kafansko-boemsko-muzički ugodjaj starog Užica.
U zamišljenom kafanskom prostoru koji bi trebalo da oživi sećanja na prošla vremena Verica Tucović i Igor Borojević će veštinom reči i stiha praviti dobru atmosferu, predstavljati goste i nazdravljati . Gosti na ovoj večeri dobrog raspoloženja su : Milorad Iskrin , Lale Milosavljević ,Momo Arsenijević ,Mišo Poznanović ,Radomir Antić , Puriša Đorđević , Božo Kokora i tamburaški orkestri
iz Užica koji će zapevati sigurno i neku vašu omiljenu pesmu.
- Detalji
Stari Zlatiborci - čuvari tradicionalnih vrednosti
Zlatibor poseduje bogatu istoriju, atraktivne prirodne lepote i, naravno, značajnu tradiciju. Po predanjima, svoje sadašnje ime dobio je od 18. veka i 1855. godine, tadašnji Rujanski srez podeljen je na Ariljski i Zlatiborski, i kao takav nalazi se u zvaničnim državnim dokumentima.
Ako se za vreme župe Rujno, koja je predstavljana administrativnu oblast Raške, ime lako vezuje za biljku ruja i danas raste po selima Semegnjevu, Stublu i Uvcu, za Zlatibor se pominje više verzija. Priča se da su doseljenici koji su uglavnom dolazili iz Crne Gore i Hercegovine, opčinjeni lepotom borovih šuma govorili: "Zlatan je to bor!" tako da je sažimanjem reči došlo do kovanice Zlatibor.
Drugi, pak, ime vezuju za pašnjake kojima je Zlatibor prebogat. Njihova boja, pomešana sa borovim šumama, navela je neke starije ljude da tvrde da je to razlog imena koje je Zlatibor dobio.
I naravno, postoji verzija koja ime povezuje sa nazivom jedne veoma retke vrste belog bora, zlatnog bora, čiji je latinski naziv Pinus Silvestris Variegata Zlatiborica. Ova vrsta bora je stavljena pod zaštitu države i nalazi se u selu Negbini.
A Zlatibor je, na svojevrstan način, uticao i da Čajetina dobije svoje ime. Naime, rabadžije su se, bojeći se da sami, pojedinačno putuju preko Zlatibora, sačekivali su se i okupljali u Čajetini. Mesto je dobilo naziv od stare praslavenske reči čajati ili čajiti što je značilo čekati.
Prvi do danas pronađeni dokument koji pominje Čajetinu je iz 1815. godine. To je pismo Jovana Mićića knjazu Milošu kojim ga obavještava o prijemu poreskih knjiga. Čajetinu 1826. godine pominje i Joakim Vujić u svojoj knjizi „Putešestvije po Serbiji“. On piše da je od Čigote, preko Strmca, kroz gustu šumu, došao u Mićićevu Čajetinu, u kojoj je rujanski serdar imao svoj „dvor“.
Kada je postavljen za rujanskog kneza, Jovan Mićić je izabrao Čajetinu za svoje stalno sjedište i 1817. u njoj je podigao konak sa mnogim zgradama. Oko Mićićevog konaka se kasnije razvila varošica Čajetina.
Ovaj tekst deo je projekta „ Stari Zlatiborci - čuvari tradicionalnih vrednosti“ koji sufinansira opština Čajetina. Napomena: „Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“.
