Stari Zlatiborci - čuvari tradicionalnih vrednosti
LIČNA IMENA
Poznato je da se u Srbiji u prošlim vremenima, uostalom kao i sada, ličnim imenima pristupa sa velikom pažnjom jer postoji verovanje da se i imenom predodređuje životni put osobe i kako će ona proći u životu. Sada se imena koja se daju malim Zlatiboracima ne razlikuju od ostalih krajeva, nastane uvek neki trend, pa su neka imena više u opticaju, neka manje.
Ali, prema starim spisima, Zlatibor je prema podacima iz 15. veka bio dosta specifičan. U knjizi „Turski katastarski popis imena nekih područja Zapadne Srbije“koju je priredio Ahmet S. Aličić, pojavljuju se na ovom području neka imena koja su se vremenom izgubila, a nekada su bila karateristična. Prema turskim popisima koji su obavljeni 1476. godine, navode se, na više mesta, imena kao što su Toholj, Mihač, Brajin, Mituš, Rakač, Bobaj, Grubač, Stepko. Takvih imena više nema, ali ostala je potvrda da su bila pristuna to što se i sada mogu naići u prezimena za koja je očigledno da su izvedena iz njih.
Milosav Radibratović potvrđuje ovo i navodi još jednu činjenicu koja je interesantna. On kaže da je "ovaj popis vršen nepunih stotinak godina posle Boja na Kosovu i nigde se, ni u narodnim pesmama i ni u pričama, ne može naći nijedno od ovih imena. Naprotiv, u pesmama o Kosovskom boju susrećemo se sa najlepšim srpskim imenima: Miloš, Lazar, Bogdan, Boško, Ivan, Damjan, Strahinja, Marko, koja su i sada česta."
Istraživajući imena, on primećuje da počinje da preovladava verovanje da će ime koje se daje biti preduslov i uticajna crta da ta osoba postane ono kako se zove.
Zato u tom periodu počinje da se deci daju imena za sreću (Srećko, Sretina), za lepotu (Lepa, Lepomir), za zdravlje (Zdravko, Zdravka), da će živeti u miru (Mirko, Mira, Miroljub), da će biti dobri ljudi (Dobro, Dobrila, Dobrica), da će biti radni (Radiša, Radinka), da im ime odrediti koliko će porasti (Veliša), ali i daje primere da se to ponekad pretvorilo u suštu suprotnost.
Tako je jedan Veliša porastao svega oko 155 santimetara, ali je bio odličan zidar i, iako je bio samouk, umeo je da koristi i najsloženije građevinske projekte, dok je na drugoj strani, jedan Mališa izrastao preko dva metra.
veštice ne smeju na vuka!
Radibratović navodi i slučaj da je pre četrdesetak godina u jednu zlatiborsku školu za radno mesto nastavnika istorije i geografije konkurisao je i Kamen Kamenović. Primljen je zbog lepog rukopisa i neobičnog imena. Kasnije je on pričao da se njegovim roditeljima nisu „dala deca“, da su umirala i da su njemu dali ime Kamen, da bude čvrst kao kamen i da opstane. Opstao je, završio je svoj radni vek na Zlatiboru i otišao u penziju u svoje rodno mesto kod Pirota.
Ima dosta ovakvih primera. Česta su i muška imena Gvozden i Vučina koja se daju iz istih razloga. Kod Užica ima jedna familija Čeliković. Ima i Zlatića, Gvozdenovića...
Ovaj tekst deo je projekta „ Stari Zlatiborci - čuvari tradicionalnih vrednosti“ koji sufinansira opština Čajetina. Napomena: „Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“.
