Pre 42 godine popularni „Ćira“  krenuo je na svoje poslednje putovanje kroz planinske useke Zlatibora, Tare i Šargana. U legendu su je ispratili železničari, mašinovođe, skretničari, ali možda pre svih ložači. Oni su bili pokretačka snaga „parnjače“, jer njihovom spretnošću „Ćira“ se zahuhtavala i kretala.

Jedan od njih je i Vojo Veselinović, među kolegama železničarima znan kao Veselin. Od svojih 77 godina 40 je proveo na točku, kako sam kaže. Od toga 16 je bio ložač parne mašine. A baš te godine ostale su mu u najlepšem sećanju. Kada je svaki dan na početnoj stanici u Užicu ubacivao ugalj, odmeravao koliko je pare potrebno da se pokrene mašina, pratio da li je kazaljka izbila na 12. A onda je voz kretao do Višegrada, živopisnom prugom uskog koloseka. Prolazio je i pored svoje kuće u Staparima, a deca su po zvuku pištaljke, na kilometar znala da će proći, i čekala da im dobaci kesu sa slatkišima.

• Ja sam u početku bio sezonski pružni radnik, ali me je šef ložionice primetio, video je da sam vredan, i posle šest meseci me pitao hoću li da pređem u vuču, kaže, ajde da počneš da učiš. Trebalo je godinu dana da se prođe obuka, ali ja sam iz rodnih Stapara, na stanici već gledao kako se radi. I mašinovođe su me već posle četiri meseca tražile. Mene i još jednog da iziđemo na vožnju, a u školi nas je bilo 30. I tako posle nepun mesec, ja sam već počeo da ložim i samostalno sam primio voz,- seća se Veselin.

U isto vreme išao je u školu u staru ložionicu, gde je uporedo imao časove. To vreme pamti kao veoma mukotrpno.

• Bilo je teško, ali ko voli posao i hoće da radi, istrajaće. Ja sam izišao na vožnju i trošio do Višegrada četiri do pet vagončića uglja. Svaki vagončić težio je 700 kila, što znači da sam tri tone trošio u jednoj turi do Višegrada.

Na staroj mašini, koja je sada samo istorijski eksponat, pokazuje nam kako je sve to funkcionisalo. Gde je tender sa ugljem, izduvni lonac, kočione papuče, parni kotao i pištaljka. Sve naizust zna. Baš kao na ispitu koji je polagao za ložača pre pola veka. 

 - Ova mi je mašina više znoja popila nego što je teška. Bar jednom mesečno je sanjam. Sve isto kao što je nekada bilo na javi, ramujem, ložim, pripremam paru. Kasnije sam radio i na dizelki i električnoj pruzi, ali njih ne sanjam nikad.

Iako se s nostalgijom seća tih dana, istina je da tada ništa nije bilo jednostavno. Od džakova sa ugljem, do ćudi parnjače koja je mogla da izda u neočekivanom trenutku.

• Jednom prilikom vukli smo cisterne za Višegrad i desilo se da nisu imale dovoljno kočenje. Kad smo bili negde na Gornjim Jatarama načisto izgubimo komandu. Mašinovođa je sve pokušao što je mogao, ja sam pritegao što sam mogao, ali nije imalo nikakve vajde. Izbacimo cedulju da sklone sve sa pruge, nemamo komandu! Leteli smo do Bosanske Jagodine, prošli tri stanice, znači nekih 30 kilometara. Kad smo bili u Kotromanu kod fabrike, to ljulja dole provalija ko zna kolika, prolećemo Vardište, izbacujemo cedulju, već je pruga saznala. Dolazimo  u Dobrun, i zamislite, vidimo lokalni putnički voz ulazi u Dobrun, seća se Veselin trenutka kada je skretničar u deliću sekunde prebacio skretanje i kada su za dlaku izbegli sudar sa putničkim vozom. Na naše naivno pitanje da li je neko pokušao da im pomogne videvši onu cedulju, Veselin nehajno odgovara:
• Preduzeli su sve da sklone sa pruge, a mi, pa mi smo znali da idemo u smrt.

Na svu sreću, to se nije desilo, spasio ih je uspon u Bosanskoj Jagodini, koji je zaustavio voz. Lekari hitne pomoći pronašli su ih u teškom šoku, prikovane uz pod Ćire, ali žive i zdrave.

Suprugi Mileniji koja ga je godinama čekala da se vrati sa vožnje nije bilo lako, pribojavala se za Veselina i brinula dok se ne pojavi na vratima.

• Ona je čuvala naše troje dece i bila mi je pravi drug. Nažalost, otišla je sa ovog sveta pre mene, i pored pažnje koju imam od svoje dece, ona mi mnogo nedostaje.

A mašinovođe, kao viši radnici u železničkoj hijerarhiji, nisu uvek bili baš prijatne naravi.

• Oni su ulazili sa jedne strane voza, a mi ložači sa druge. I zahtevali su da se to strogo poštuje. Govorili su „ne možeš ti da uđeš na moja vrata“. Jednom je voz krenuo i ja nisam mogao da pređem prugu, a mašinovođa mi nije dao da uđem. Eto tako je to nekada bilo.

Miris uglja u vozu, pisak lokomotive i putnici kojima košulje od belih postaju crne ostalo je samo kao sećanje. Ipak, desilo se da se naš sagovornik opet susreo sa svojom starom parnom drugaricom. Kada je na Šarganskoj osmici „Ćira“ počela da vozi turiste, Veselina su pozvali da obučava mlade  železničare. Stari zadatak opet je bio u njegovim rukama. Ubaciti ugalj, dodati vodu i napraviti paru jer bez nje „voz ne može da ide“.

• Kada smo bili na Jatarama i kada je voz ponovo krenuo okupili su se železničari koji su godinama radili zajedno. Ja ih vidim: trče i ljube mašinu, skroz su ostali garavi, ali ne mari. To su ljudi koji su oko pruge i pravili kuće, i njima se oko pruge ceo život vrteo.

Nela Tomić-Bogdanović

Dodaj komentar