Srpska pravoslavna crkva proslavlja danas Svetog Velikomučenika Georgija, u spomen na dan kada je ovaj svetitelj stradao 290. godine nove ere.
Đurđevdan spada u najbrojnije slave kod Srba.
U narodu se kaže se da polovina Srba slavi, a druga polovina ide na slavu.
Georgije je rođen u drugoj polovini Trećeg veka u Maloj Aziji i kao veoma mlad postao je vojvoda u vojsci rimskog imperatora Dioklecijana.
Braneći hrišćansku veru i protiveći se progonima hrišćana, Dioklecijan je bacio Georgija u tamnicu i osudio ga na najteže muke. Videvši da muke ne moge da slome ni telo ni Georgijevu veru, Dioklecijan je odlučio da ga pomiluje pod uslovom da prinese žrtvu rimskim božanstvima.
Georgije je na kipu, kojem je trebalo da prinese žrtvu, načinio krsni znak, nakon čega se statua mnogobožačkog idola rasprsnula. Videvši ovo, Dioklecijanova žena Aleksandra je uzviknula: "I ja verujem u Georgijevog Boga!", na šta Dioklecijan naredi da im bude odrubljena glava, što je i učinjeno.
Osim Đurđevdana, ovom svetitelju se čini pomen i 16. novembra - na Đurđic, dan prenosa moštiju u crkvu u Lidiji, Georgijevom rodnom mestu.
Na ikonama Sveti Đorđe se predstavlja u vojvodskoj odeždi na konju (Đurđevdan) ili stojeći (Đurđic), kako ubija aždaju, sa ženskim likom u pozadini.
Đurđevdan se smatra za granicu između zime i leta, praznik vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve. Za malo koji praznik kod Srba je vezano toliko običaja i verovanja, pa i magijskih radnji.
Đurđevdan je praznik sa jako puno narodnih običaja vezanih za njega, i magijskih radnji za zaštitu, zdravlje i plodnost, koje se tog dana obavljaju. Običaji i verovanja srpskog naroda vezana za Đurđevdan su u narodu svakako postojali i pre nego što je primio hrišćanstvo. Sveti Đorđe je svojim praznikom svakako zauzeo mesto starog srpskog božanstva plodnosti Jarila i njegovog praznika.
Uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i ulazne vratnice i kapije. Ovo se čini da bi godina i dom bili „berićetni“ – „Da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru“. Ponegde je običaj da ovo kićenje zelenilom vrše na sam Đurđevdan pre zore.
Takođe, opletu se venčići od „đurđevskog cveća“: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana.
Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – „da bi se sačuvali od grada“ (slično krstovima od badnjaka za Božić).
Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa, pa se to zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći.
Veliku važnost ima i kupanje na reci, pre sunca (ponekad se u reku bacaju venci od raznog cveća, ili se sipa mleko). Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem.
Narod na Đurđevdan, rano pre zore, odlazi u prirodu zajednički na „đurđevdanski uranak“, na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke. Za ovo se pripremi jelo i piće; obavezno se pripremi jagnje na ražnju a oni koji su za to zaduženi, odu mnogo ranije na zakazano mesto i otpočnu sa pripremama tako da se ražanj već uveliko okreće kad ostali dođu. Pesma, igra i veselje traju često i do podne.
Na đurđevdanskim urancima se mladi opasuju vrbovim prućem „da budu napredni kao vrba“, kite zdravcem „da budu zdravi kao zdravac“, koprivom „da kopriva opeče bolesti sa njim“, i selenom „da im duša miriše kao selen“.
Na Đurđevdan ne valja spavati, „da ne bi bolela glava“, a ako je neko spavao „onda na Markovdan da spava na tom istom mestu“.
Smatra se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile, zbog čega su seljaci palili velike vatre „da bi zaštitili sebe i selo“.
Običaji vezani za Đurđevdan se vrše pre izlaska sunca, i to često na reci, što svakako ima svoj magijski značaj. Međutim, najveći broj običaja spada u čistu magiju, kod čega onaj, koji ih vrši, nema u vidu nikakvog određenog demona ni božanstvo.
Žene i devojke donesu uveče kući „omaje“ tj. vode sa kola vodeničnoga, „da se od njih svako zlo i prljavština otrese i otpadne“, kao omaja od kola, i stave u nju različitog bilja a naročito selena, da prenoći, pa se ujutru njom kupaju u gradini pored selena i pored ostalog cveća.
Zarad plodnosti svoje stoke, da bi oduzele mleko tuđoj stoci, noću neke žene vračaju (retko muškarci), koje su gole i jašu na vratilu (obilaze oko tuđih torova). Sve to pokazuje, da je običaj veoma star.
Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro – „da će biti plodna godina“, a ako na ovaj praznik i sutradan bude padala kiša – „da će leto biti sušno“. Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.
SVIMA KOJI DANAS SLAVE ČESTITAMO!