Već ste čuli da neki ljubimci bivaju ostavljeni od svojih vlasnika. Sigurno vam se po glavi mota priča, koju ste negde usput pokupili, kako je pas čekao svog „gazdu“ nekoliko meseci na trotoaru, gde ga je poslednji put video. Na svu sreću, tu se često uplete i dečkić ili teta, koja brine o njemu. Ovo je priča o takvim ljudima i takvim psima.
Ne zna se tačno kada, ali ima tome sigurno tri godine, kažu meštani Donjih Branežaca, kada se u selu pojavio lep i veliki vučjak. Vrteo se on oko kuća, vukući zadnje noge, dobijao je hranu, ali nikada nije hteo da trajno ostane tu, i da selo prihvati kao svoj dom. Legenda još kaže da se uvek vraćao na neveliku poljanu blizu kontejnera, tik uz magistralni put. Baš kod skretanja za Tripkovu i Donje Branešce. Tu ga je, priča dalje kaže, nekoliko godina unazad ostavio vlasnik kome je pas dosadio, ili više nije mogao o njemu da se brine, ili je imao neki treći razlog da se oprosti od svog (dotadašnjeg) ljubimca. Kažu da pas nikada nije zaboravio svog vlasnika i da je njegova kućica kraj puta, ujedno i čekaonica da mu se on vrati.
Prvog dana marta, oblačnog i zimskog, rešili smo da posetimo tog vučjaka. Da čujemo šta on ima da nam kaže na svom psećem jeziku. Možda će da nas razuveri veselim skakutanjem koje poručuje- e vi ljudi baš volite patetiku, pa nije to baš sve tako.
Iz kućice od leksana, sa zadnjim delom od prevrnute fotelje, virio je samo delić njuške. Prvi utisak- dobro je, toplo mu je. Neko se potrudio da ga zaštiti od hladnoće. Plastične posude sa kostima i hlebom, i čak kupovnom hranom za pse, izmamile su i drugi utisak. Dobro je, nije gladan. I onda nešto što nas je dirnulo, a da možda nismo ni očekivali da će tako biti. Prišli smo psu, umiljavali se, zvali ga, nudili mu kobasicu, a on ništa. Tužan pogled spušten negde dole, upućen ko zna kome i zagledan u ko zna šta.
I tako. Nismo dobili ni lavež, ali smo priču ipak imali.
Možda u onom mitu o dugom i upornom čekanju nekog svog, ima istine.
Od žitelja Donjih Branežaca tu potvrdu nismo mogli da dobijemo, ali priču o ljudskim ćudima jesmo.
- Svet je brezobrazan. Pre neki dan čovek je istovario šarenog psa ispred moje kuće. I on smatra da je sebe oslobodio, a za mene baš ga briga, ispričao nam je Slobodan Rosić o navici ljudi da u njihovom kraju ostavljaju neželjene pse i mačke.
Kod skretanja za selo postoji livada, pa im valjda zgodno da tu ostave životinju.
- Izbacuju šta stignu, pse ili mačke, svejedno je. Ja sam sedamdesetih godina otišao u Nemačku, tamo sam kao mesar proveo čitav radni vek, i otišao u penziju. Ovde čim nešto kažem, odmah mi odgovore „nije ti ovo zapad“. Pa i nije. Te životinje, koje ljudi napuštaju, su primer. A vučjak za kog me pitate je dobar, nije agresivan, nikoga ne dira, rekao nam je Slobodan.
Otkrio nam je i da pas ima svoju zaštitnicu tetka Racu Savić, koja ga redovno obilazi i hrani. O njenoj ljubavi prema psu, pričali su nam i drugi u selu.
- Ko je njega pustio Boga pitaj, ali majka pilota Gorana Savića, koji je poginuo da bi spasao druge ljude, stalno ga hrani. On ima povređene zadnje noge, da li ga je nešto udarilo ili ga je neko tukao, ko će ga znati. Uglavnom, Raca se stara o njemu, nikada nije gladan, a i mesar Čava mu donosi koske, rekao nam je Ranko Rosić koga smo sreli u voćnjaku ispred kuće.
I za kraj pronašli smo Radmilu. Ženu koja se ne štedi u ljubavi prema životinjama. Iako od toga „nema nikakve vajde“.
- Stalno sam ga viđala kad prođem autobusom za Tripkovu. Pre godinu dana, spazim, vuče neku kesu iz kontejnera u kojoj je bila samo prazna flaša. Ja sam znala da tu nema ništa za hranu, i brzo zamolim vozača da mi stane da mu dam hleba koji sam nosila u torbi, ispričala nam je gospođa Raca Savić. Od tada teško da je prošao dan, da nije, na putu iz Čajetine svratila do njega, donela mu hranu. Jednom prilikom, kada nije bila u mogućnosti da dođe nekoliko dana, zatekla ga je sa buvama. Brzo je reagovala, kupila prašak i oslobodila ga nevolje.
- To je bilo strašno, u groznom stanju je bio, kao da ga je napao mravinjak. Zavolela sam ga i ne mogu da ga ostavim. Nije on kriv što ga je bog stvorio da bude pas. On i nema ime, a ja ga iz milošte zovem lenja buba.
Neki su me proglasili ludom, kažu „Raco, luda si, kakve vajde od toga imaš“.
K’o da moram od svega da imam vajde, volim životinje i tačka, jasna je ona.
Po povratku kući razmišljala sam o ovome. Psi možda duže pate od ljudi i tvrdoglavo čekaju, ali lenja buba je ipak imala sreće. Srela je svog dobrog duha, tetka Radmilu.
Nela Tomić-Bogdanović
Foto: Zoran Lazić
Selo Donji Branešci - vučjakov najbliži komšiluk
