Da nije prekinuo život u 32. godini Milutin Uskoković  bio bi među najvećim srpskim književnicima svih vremena. U samom Užicu je dugo bio nepoželjna ličnost. Ipak, tiho i skormno, uspomena na čoveka koji je toliko voleo Srbiju, živi... Voleo je da kaže:“Sve što je veliko u čovečanstvu, stvoreno je u bolu.” 

Premijera predstave Hromi ideali, nastala po dramatizaciji Olge Dimitrijević po tekstu  romana"Čedomir Ilić" Milutina Uskokovića, zakazana je za večeras (10.mart) u Narodnom pozorištu u Užicu.  Predstavu je režirao hrvatski  reditelj Zlatko Sviben, a uloge Čedomira i Višnje igraju Vahudin Prelić i Ivana Lazić.

Prava je ovo prilika i da govorimo o Milutinu Uskokoviću, njegovom životnom putu i delu. Nažalost danas se u Užicu malo zna o njemu. Još nas jedino na njega podseća bista i pasaž sa Glavne koji je i dobio ime Uskokovićev prolaz.

Književno delo Mulitina Uskokovića govori rečito samo o sebi, ali je ono nerskidivo vezano za njegovu biografiju, te je teško odvojiti šta je literatura, a šta njegova biografija. Teoretičari književnosti su zapisali da je Uskoković pripadao grupi mladih književnih stvaralaca koji su n početku dvadesetog veka odlučno kidali vezu sa realističkom tradicijom srspke književnosti. Oni su unosuili nove teme, nova raspoloženja, drugačiji odnos prema životu. Teme je nalazio u Užicu i Beogradu. Pisao je o trgovcima, novinarima, studentima. U poređenju sa prethodnicima, dao je svestraniju moderniju sliku Beograda, pa se sa pravom naziva tvorcem “beogradskog romana”, i značajnim predstavnikom beogradskog stila.  Neponovljivi su njegovi romani”Došljaci”, Čedomir Ilić”…brojne pripovetke, crtice. pesme… Ukokovićevi Užičani godinama su bili ravnodušni prema čnjenici da je začetnik srpskog građanskog romana potekao iz njihove sredine. Uskoković je decenijama u Užicu bio persona non grata, zato što se ,”zaboga podsmevao Dimitriju Tucoviću”, rekao je jednom pesnik Ljubomir Simović, takođe bivši đak užičke gimazije koju je učio i Milutin Uskoković. Tek od 1993. godine Užičani su se setili Uskokovića. Od tada postoji književni konkurs  sa njegovim imenom za neobjavljenu priču. Danas u Užicu postoji spomen bista Miluitinu Uskokoviću, i ulica, takozvani “Uskokovićev prolaz” blizu kuće u kojoj je živeo.  

Poreklo Uskokovića i dolazak u Užice

Srpski  književnik Milutin Uskoković čiju sudbinu su njegovi savremenici opisivali rečenicom “ubio se zbog propasti Srbije “rođen je u Užicu 4. juna 1884. godine. Otac Mijaijlo, rodom iz ariljskog sela Visoka, i majka Sofija, kćerka užičkog žitarskog trgovca u toku dvadesetosmogodišnjeg braka imali su pored Milutina, još desetoro dece, a samo petoro njih živelo je više od  petnaest godina. Zanimljivo je poreklo Uskokovića, kao i  njihovo prezime. Brat književnika Milutina, Radoje Uskoković, interesujući se za poreklo svoje porodice, pronašao je podatak da su preci Uskokovića najpre naseljavali predele oko Prokletija, a zbog svoje nemirne krvi, nisu ostajali dugo u jednom mestu. U jednom trenutku našli su se oko Skadarskog jezera, a život su održavali upadom u turska područja, i zbog čestih uskakanja na tuđu zemlju, kasnije su dobili porodično ime Uskoković. Polovinom  devetnaestog veka  naseljavaju se pored manastira Morače u Crnoj Gori, a zatim se trojica braće sele ka Srbiji. Mijailo bira Užice koje je tada trgovački centar, i tromeđa Srbije, Crne Gore i Bosne. Baveći se trgovinom, Mijailo je za kratko vreme uspeo da sagradi solidnu kuću u centru Užica, ali blagodeti trgovačkog posla kratko su trajale, jer se austrougarskom okupacijom Bosne 1878. godine zatvorila granica. Uskokovići nisu bili stara i jaka trgovačka porodica,  i uskoro počinje njihovo propadanje, i siguran odlazak u siromaštvo. Mijailo se brinuo o porodici do pred kraj života, a kada je nestalo trgovine, radio je neke manje poslove u  advokatskoj kancelariji Aleksandra Popovića sa kojim je bio u srodstvu, a zatim je za  beznačajnu nagradu prepisivao žalbe, molbe i različite potvrde nepismenim seljacima koji su pijačnim danom silazili u Užice. Potpuno izgubljen nestankom trgovačkih poslova, odao se piću, i poslednjih  godina  bio je porodici na teretu. Umro je 1905. godine.

 Dar za književnost, Milutin je nasledio od majke Sofije

Za opstanak porodice Uskoković brinula je Sofija, Miluitinova majka, čiji život su Milutinovi biografi opisali kao mučan, tegoban, ispunjen neprospavanim noćima, danima bez odmora, kako bi  školovala svoju decu. Ova Užičanka  bila je obdarena natprosečnom inteligencijom, i bila je mnogo obrazovanija od svojih vršnjakinja. Znala je izvanredno usmeno da pirpoveda, i pretpostavlja se da je Milutin ljubav prema književnosti nasledio od nje. A Sofija je dar pripovedanja nasledila od babe Mande, vašarskog putnika, koju je književnik Uskoković kasnije više puta sa simpatijama pominjao. Sofija Uskoković umrla je 1943. godine i sahranjena na užičkom gradskom gorblju u porodičnu grobnicui koju je  podigao najstariji sin Milan. Milan je završio vojnu akademiju, i imao je uspešnu vojnu karijeru. Učestvovao je u  majskom prevartu 1903. godine, i osuđen kao pripadnik “Crne ruke” na 15 godina zatvora.

Milutin je osnovnu školu završio u Užicu, i  teret siromaštva osetio je još u ranom detinjstvu. Majka Sofija jednu olovku presecala je na tri dela.  Melanholiju tih godina Militun je kasnije opisao u svojim pripovetkama:

- Događaji koji su se zbili u mom ranom detinjstvu pokazali su mi surovo da izvan najužeg porodičnog kruga najbolji prijatelji su priroda i knjiga. Uistinu, to troje me nikada nisu prevarili. I primali su me oberučke i svojski kad god bih se iz ostalog sveta vratio ranjen fizički, ili moralno. Eto, ti prelasci iz jednog u drugi od ta dva sveta, to je ceo moj život. On  je bio često gorak, dosadan, težak, besmislen, pun uvreda, ali u trenutcima posebnosti izgledao mi je uvek takav, da ga ne bih dao ni za čiji drugi…”

Po završetku šest razreda u užičkoj Realci, Milutin odlazi u Beograd, u koji stiže peške, i 1900. godine postao je  učenik beogradske  gimnazije “Vuk Stefanović Karadžić”. Već tada Milutin počinje da piše, i objavljuje u školskim novinama. Da bi zaradio dovoljno za život u Beogradu, Milutin je radio različite fizičke poslove, posluživao je po bogataškim kućama, raznosio namirnice, prao sudove po periferijskim kafanama…

Milutin u “Politici,” prijateljstvo sa  Vladislavom i Darkom Ribnikarima

Po završenoj Gimnaziji Uskoković, upisuje studije prava na Velikoj školi. Uključuje se aktivno u rad studenstkih klubova i udruženja, i oduševljava se gradskim životom. Prvu službu kao student dobio je u Državnoj statistici, gde je radio kao praktikant, ali i dalje ga prate beda i siromaštvo, te se hrani po aščinicama, a stanuje po jeftinim periferijskim  stanovima. Angažova se u u studenstskom društvu “Pobratimstvo” i postaje jedan od najistaknutijih članova “Slovenskog juga”. Njegovi govori, pisanje i referati postali su brzo zapaženi, i on “ulazi” u redakciju “Politike” odmah po njenom osnivanju 1904. godine. Pripada jugoslovenski orjentisanoj generaciji čiji su tada predstavnici bili Vladimir Ćorović, Stevan Hristić, Petar Konjović, Ivan Meštrović, Nadežda Petrović…  Okotbra 1906.godine dobija diplomu Pravnog fakulteta, a vać tada ima više desetina objavljenih crtica sakupljenih u zbirke pripovedaka, koje povremeno izlaze u “Politici”. U redakiji ovog lista Militin se upoznaje i prijateljuje sa Vladislavom i Darkom Ribnikar, Dušanom Simićem, Branislavoim Nušićem… Uskokovića  nisu tada  mnogo interesovala politička previranja, a vrhunac njegove političke delatnosti bio je referat “Balkanska konfederacija i jugoslovenska zajednica”, koji je čitao na Kongresu jugoslovenskih književnika i publicista u Sofiji 1906. godine, na kome su bili i Petar Kočić, Jovan Skerlić, Stanoje Stanojević, Nikola Kašiković… U Bugarskoj je Uskoković video polugu ujedinjenja jugoslovenskih naroda, i zbog toga je, zapisali su njegovi savremenici Drugi balkanski rat zbunio književnika i potpuno demoralisao, posebno što se njegova doktorska disertacija odnosila na pokušaj carinske unije Srbije i Bugarske 1905. goduine. Tih godina Uskokovića je preplavio veliki pesimizam,“I on  u Beogradu vodi život povučen u sebe, rezervisan je i ćutljiv”, opisala ga je Maga Magazinović, poznata profesorka baleta, inače poreklom Užičanka.

- Uskoković je bio srednjeg rasta, za razliku od svoje korpulentne i robusne braće, nežan i vitak. Bio je melanholik sa glazurom Evropejca, prava slovenska priroda, veoma podložna emocijama. Mada je zalazio u sve ondašnje poznate kafane, nije se povodio za ostalim boemima, te je svojom urednošću u odevanju, i manirima odskakao od sredine,-pisala je Maga Magazinović.

Na vest da je srpska vojska pobedila kod Kumanova, izvadio je revolver i pucao u plafon”Skadarlije” od uzbuđenja, pričali su njegovi savremenici.

- Po svojoj melahnoliji i pesimizmu, Uskoković nije pirpadao kraju odakle je ponikao, jer ljudi iz sredine u kojoj se on rodio su puni vedrine, gorštačkog humora, žilavi, dovitljivi u životnoj borbi, hajduci, politčari, praktični u svom stvaralaštvu kroz optimizam  najsimpatičnije vrste,- zabeležio je Jovan Skerlić.

“Imao je lijepu narav, blag, nežan, bio je otmenog ponašanja, moderan”

Početkom 1907. godine Uskoković je postavljen za diplomastkog službenika u skopskom konzulatu, a naredne godine odlazi u Ženevu, na doktorske studije. Odseo je u pansionu žene protestantskog sveštenika Pjera Fišera, i tu se upoznaje sa njemon tridesetdvogodišnjim kćerkom Babet. Uprkos razlici u godina, između njih se razvija ljubav, a pošto je dobio blagoslov od majke Sofije, Milutin se 1909. godine verio, a sledeće godine  oženio. Mulutinu i Babet kumovi su bili Marko Daković njegov drug iz studenstkih dana i  Jovan Skerlić. Tokom trogodišnjeg  boravka u Ženevi, nekoliko puta je dolazi u Srbiju i Užice. Užičanin Savo Ristanović, Milutinov savremenik, zapisao je: “Kao gimnazista trčao sam da vidim našeg  književnika, tetka Sokinog sina Mitu… koji nam je izgledao lijep, srednjeg rasta, smeđe kose, plavih očiju, pravog nosa, punih usta. Imao je lijepu narav, blag, nežan, osećajan, bio je otmenog ponašanja, skormno, ali lijepo obučen, uvek izbirjan, i svijež, i moderan. Bio je događaj za Užice kada je dolazio.. Rado je sedeo prilikom tih dolazaka isperd kafane “Dva bagrema,” a tu su bili i Dimitruje Tucović, Dušan Popović…”

U skladu sa svojim  raspoloženjem, Uskokoviće je birao i prijatelje. Iako su se često viđali i bili u svakodnevnom kontaktu, Branislav Nušić i Uskokoivć nisu bili naročito bliski. Šaljivi Nušić- Ben Akiba, koji je zasmejavao u to vreme celu Srbiju, 1914. i 1915. bio je sa Uskokovićem u Skoplju, ali čak ni u uslovima skopske usamljenosti, nije uspeo da se mu  približi. Svoje najbolje prijatelje Milutin je pronašao u Simi Panduroviću, Vladislavu Petkoviću -Disu i Veljku Petroviću, a vrlo često je viđan i sa Isidorom Sekulić.

“Sve što je veliko u čovečanstvu, stvoreno je u bolu...”

Zbog slabe telesne konstrukcije, Uskoković  nije učestvovao u balkanskim  ratovima, a nije bio ni u vojsci tokom Prvog svetskog rata, čak nije bio ni angažovan kao tumač u francuskoj vojsci. Krajem avgusta 1914. godine premešten je  u Trgovniski inspektorat  u Ministarstva narodne privrede u Skoplju. Njegova žena Babet tada je radila u bolnici u Kačaniku. Posećuje je jednom nedeljno, u međuvremenu piše joj topla pisma, koja uvek počinju:”Vrlo mi je teško bez tebe..." istovremeno piše bratu Radoju, a u pismu od 30. avgusta 195. godine, teši posustalog brata u teškom ratnom vremenu: “Nesreće čeliče čoveka… ali računaj najviše na sebe. Sve što je veliko u čovečanstvu, stvoreno je u bolu..”

Posle upada Bugara na deonici pruge Vranje - Skoplje, stanovnici Skoplja povlačili su se u dva pravca, preko Tetova i Bitolja za Solun, i za Kosovo. Početkom oktobra Bugari su se našli blizu Skoplja. Uskoković se zajedno sa Nušićem uključuje u akciju organizovanja Narodne garde. O tome je Nušić pisao:

- Poslednja dva- tri dana pred pad, bili smo zajedno na sednici građana koji su u načelstvu brižno pretresali pitanje kako da se evakuiše stanovništvo... Na Uskokovuću, uvek ranije sklonom mračnim mislima, i očajnim odlukama, koje opredeljuju junake njegovih romana, već se tada opažao težak utisak događaja koje smo preživljavali. Oni su ga bili pritisli i pokolebali u njemu poslednje ostatke otporne snage, te je već tada njegov pogled izražavao neku prestavljenost i nepouzdanje…”

Trenutci sumnje, izgubljnost pod “rasporenim” kuršumlijskim nebom

Ostavivši Babet u Skoplju kod porodice Baltić koja  ju je kasnije povezala sa Američkom misijom na čijem čelu je bila ledi Pedžet, Uskoković se zajedno sa mnogim porodicama povukao prema Prištini. Neprekidne kiše, glad, strah, nestašica ogreva, svakodnevna streljanja koja je izricao preki vojni sud, sve je to na Uskokovića ostavilo nečeg mračnog, neizvesnog. Sa severiostoka su nadirali Austrijanci, i većina izbeglica je krenula prema Albaniji, a Uskoković se u Prištini ponovo sreće sa Branislavom Nušićem. U pretovarenom vojničkom kamionu sa oko tridesetak putnika, Uskoković je dalje krenuo ka Podujevu za Kuršumliju, u koju je stigao 13. oktobra 1915. godine i smestio se privatno. Nagrizen sumnjom, zbunjen, unezveren, pod rasporenim nebom iz koga je danonoćno lilo, Ukoković je dolaskom u Kuršumliju, doživljavao najteže trenutke svoga života. Izgubljen u kamenom tesnacu, ispod dva brda, Samokova i Marina kula, u trenutku duševne rastrojenosti, pod težinom svih životnih nedaća, u momentu kada logika prelazi u besmisao, izabrao je smrt kao spas od takvog života, onu smrt koju su najčešće birali junaci njegovih romana i pripovedaka- smrt u vodi. To se desilo onog trenutka kada je duhovna armatura Ukokovićeva popustila, kada je podlegao trenutnoj valorizaciji vrednosti života i smrti, u onom trenutku duševne depresije kada se prednost daje smrti.Savremenici književnika Uskokovića su zapisali:”Zbog tragičnih okolnosti pod kojima je prestao da živi jedan mlad, snažan i već afirmisan talenat, smrt Uskokovićevu posmatramo kao nesrećan finale prekraćene pesničke ponesenosti. Jedan životni put je prekinut pod fatalnim okolnostima." Dr Sreten Popadić, koji se tada nalazio u Kuršumliji, pokušao je da leči Ukokovića od rastrojstva i opsesije da je on kriv za propast otadžbine, pisao je Milan Vukasović u “Uspomenama”. Očevidac Mile Janićijević  koji je bio na padini iznad reke Toplice, ovako opisuje ono što je video: “Izabrao je najdeblju krivu vrbu, i sa nje skočio u vodu…brzo je nestao u talasima Toplice.”

Postoje i zapisi da  je Milutin Ukoković potersen tragedijom svoga naroda izvršio samoubistvo. U oproštajnom pismu je navodno napisao: ”Ne mogu da podnesem propast otadžbine.” Da li su osim patnje za otadžbinom, postojali i neki drugi razlozi koji su Milutina  nagnali da zaroni u hladnu reku, nikada se  pouzdano neće saznati. Možda je znao da Toplica jednim svojim delom tamo gde obilazi prokupački Hisar, teče uzvodno, što je pojava kakva ne postiji nigde u Evropi, pa se nadao da će tom uzbrdicom, svoj narod izbaviti od užasa koji ga je zadesio. Tek mnogo kasnije, tokom Nato-bombardovanja, ispod mosta u Kuršumliji, pod kojim se ubio pisac, ponvo su se tiskali došljaci- izbeglice sa Kosova. Da je mogao da ih vidi, nesrećni Ukoković bi se ponovo utopio.

Uskoković nije mogao biti ožaljen u toku rata. Malobrojne novine objavile su nekrolog sa zakašnjenjem. Nekoliko pomena i književnih večeri posvećeno mu je u periodu između dva rata. Kolo srpskih sestara iz Užica 1936. godine postavilo je spomen ploču na kući u kojoj je živeo Milutin Uksoković. Udruženje profesora, nastavnika i učitelja 1953. godine podiglo su Uskokoviću spomen- bistu u centralnom kuršumlijskom parku. A dve godine kasnije i u Užicu je postavljena  spomen- bista u parku kraj reke Djetinje.

 Angelina Jovanović

Dodaj komentar