"Ne plašite se, oduprite se. Naši su gradovi unakaženi, a ljudi očajni, ali nam je najteže i najviše nas boli što se ćuti", rekao je Radomir Lazović na jučerašnjem skupu protiv rušenja ulice u Beogradu. Protest se desio u prestonici, ali je poruka ista za sve i upućena svim građanima Srbije. Da li su je i Užičani čuli?
Kada bi postojala neka protestna inspekcija čiji bi zadatak bio da utvrdi gde je postojao razlog da se građanstvo pobuni, pa da kazni one koji svoje građansko pravo nisu ispunili, verujem da bi u opštinama i gradovima diljem naše zemlje, kazne pljuštale kao majske kiše ovih dana u Užicu. Mašta bi tu mogla svašta da domisli i iscenira. Zamislite inspektora koji je odrezao kaznu od 40 hiljada dinara radnicima kojima je ukinut topli obrok, a oni se nisu ni javili. Ni š od štrajka. Ili da olakša novčanike stanarima čitave ulice jer im je “Bioktoš” posekao ceo drvored, a oni su mirno gledali? Izmišljenih primera bi moglo da bude pun džak, ali stvarnost je ipak maštovitija i kapituliram pred njom. Moja imaginacija je slaba, i ovde mesto ustupam stvarnim događajima.
Početkom aprila u samom srcu Užica srušena je jedna stara kuća. Bez fantomki, usred bela dana radnici su došli, dovezli bager i srušili kuću. Za neke ona je bila atraktivna lokacija i zgrada u najavi. Sa stanovima koji će da donesu zaradu novom vlasniku. Pa koga je još briga što će da štrči, viša od svih kuća u okolini? Preduzimače i investiture sigurno nije. Međutim, užička javnost bi trebalo da se zapita zašto je dozvoljeno da se sravni kuća Ljube Stojanovića? U ruini na Slanuši koja je godinama propadala rodio se akademik Ljubomir Stojanović. Bio je dva puta predsednik Vlade, i u više navrata ministar prosvete i crkvenih dela. Zapamćen je kao jedan od najmoralnijih političara, a svoj dom poklonio je gradu. Gradu koji se nije setio da je zaštiti kao spomenik kulture, već da ga svojevremeno i proda. Izgleda je gradska vlast bila progresivna, i tridesetih godina prošlog veka znali su značenje termina atraktivna lokacija. Naši sugrađani su uredno ispoljili gnev na društvenim mrežama, ali niko se ozbiljnije nije pobunio protiv ovog čina.
Mnogi će reći: pa ko još mari za neke kulturne ostavštine i kućerine kad su ljudi gladni, bez posla i očajni. Dodala bih i žedni, i prikazala drugi događaj kada su Užičani čvrsto odlučili da ćute. Pre dve godine kada su u vodi za piće pronađene alge, organizovani su protesti, jer logično, ljudima je zatrovana voda, bez koje nema života. Tada je na Facebook-u pokrenuta stranica Užice neće da ćuti i još neke preko kojih se dogovaralo o vremenu i mestu održavanja protesta. Organizatori su bili poletni i entuzijastični, ali je odziv bio tragično-smešan. Sećam se okupljanja ispred Gradske kuće sa praznim flašama i po nekim transparentom. Po broju građana, mogla bi da nam pozavidi jedna svadba. Bilo nas je oko trista, toliko nas je valjda bilo pogođeno mikroskopski vidljivim pridošlicama u tečnosti koja život znači. Imali smo i čepiće umesto cvetića za svatove, samo su još nedostajali mlada i mladoženja da se ritualno napiju vode sa česme ispred gimnazije.
Dve godine posle otkrića cijanobakterija u vodi, Čajetinci nam opravdano prete ukidanjem njihove vode. Ako se to desi za proteste će verovatno biti kasno.
Nela Tomić-Bogdanović
Foto galerija
