Vernici danas obeležavaju praznik Vrbicu ili Lazarevu subotu, pripremajući se, u poslednjoj sedmici posta, za najveći praznik, Uskrs. Ovaj praznik mnogi u Srbiji slave kao svoju krsnu slavu.
Subota svetog pravednog Lazara, uoči Cveti, posvećena je vaskrsenju Lazara iz Vitinije, koga je Isus Hristos posle četvorodnevnog prebivanja u grobu vaskrsao iz mrtvih. Ovaj praznik je ustanovljen u Jerusalimu krajem IV veka. Posle vaskrsenja, Lazar je bio episkop na Kipru.
Hrišćanski praznik Lazareva subota praznuje se kao poseban, vrlo živopisan običaj poznat pod imenom Vrbica. Ovog dana bralo se olistalo pruće od vrbe preko koga se prenosila snaga zelenila na decu i odrasle. U ovom običaju sačuvani su ostaci verovanja u kojima vrba zbog svog bujnog rasta ima veliki značaj u narodnom životu.
U danima Cvetne nedelje bio je običaj da se narod kiti vrbom i koprivom. Lazareva subota se vezuje i za srpskog kneza Lazara koji je mučenički postradao na Kosovu 1389. godine.Veruje se da su tom prilikom dve Lazareve sestre kukale za bratom i da su se pretvorile u kukavice. Mašta našega naroda je, koliko zbog žalosti za izgubljenim Kosovom toliko i zbog zajedničkog imena Lazar, i za biblijsku ličnost i za ličnost iz naše istorije, vezala i identifikovala ova dva motiva.
Međutim biblijski motiv je izvoran. Primarno utemeljenje i značenje Lazareve subote jeste uspomena na Hristovog prijatelja Lazara koji je umro, pa ga je Hristos na ovaj dan ponovo oživeo, odnosno vaskrsao.
Na vest o Lazarevoj smrti, Isus je došao u Vitaniju, gde je njegov prijatelj već četiri dana bio sahranjen. Došao je do groba, naredio da se skloni grobni kamen i pozvao Lazara da izađe, što je on i učinio, sav uvijen u pogrebne pokrove, kaže predanje koje je preneo sveti Jovan u svom Jevanđelju.
Ovaj događaj smatra se u hrišćanstvu pobedom života nad smrću i nagoveštajem Hristovog stradanja i vaskrsenja, u kome je osnova novozavetne vere.
Neki od običaja koji su se organizovali su povorke “lazarica” i “dodola”. Lazarice su bile udešene, čiste u novim odelima, bogato iskićene, predstavljajući dolazak letnjeg perioda. Bile su rado dočekivane po kućama i darivane hranom i pićem.
Grupu “lazarica” sačinjavaju šest ili više neudatih devojaka od 14 do 20 godina i to dva “lazara” i četiri “lazarice”, dve “prednjice” i dve “zadnjice”. Prvi “lazar” je najstarija, najviša i najlepša devojka, a zadnjice su najmlađe i najmanje. “Zadnjice” su devojke koje prvi put učestvuju u “lazaricama”. One će naredne godine biti “prednjice”, a zatim muški ili ženski “lazar”. Ova postupnost ukazuje na postepeno uvođenje devojčica u red devojaka.
Spomen svetog Lazara četvorodnevnog slavi se od prvih dana hrišćanstva, a njegovo ime je simbolično i na jevrejskom jeziku El-azar znači – Bog je pomogao. Njegove mošti počivaju danas u Carigradu, gde su prenete 890. godine sa Kipra, gde je stajala nadgrobna ploča sa natpisom “Hristov prijatelj".
