Na pitanje ko je i sa čijom dozvolom srušio kuću Ljubomira Stojanovića, trebalo bi da odgovori srpska javnost.
Užičani su godinama, u centru grada, prolazili pored ruine od kuće u kojoj se rodio Ljubomir Stojanović (1860–1930), predsednik Vlade Kraljevine Srbije, ministar, istoričar, filolog, profesor Velike škole i član Srpske kraljevske akademije. Poslednjih meseci njena fasada bila je okrečena, i na sebi je imala ploču sa osnovnim podacima o svom velikom žitelju. Ali, niko se nije potrudio da zastakli njene prozore, niti da zaključa vrata. Kuća Ljubomira Stojanovića bila je, tako, sklonište za ptice i pse lutalice.
Užičani su uveliko sumnjali da je namerno prepuštena vremenu i propadanju, jer se nekom moćnom i bogatom svidela njena „atraktivna lokacija“. Sve što se moglo saznati bilo je da je kuća posle smrti Ljubomira Stojanovića bila preprodavana i da nije bila pod zaštitom Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, niti Zavoda za zaštitu spomenika iz Kraljeva, pošto je procenjeno da nema arhitektonsku vrednost.
U ponedeljak, 11. aprila 2016, prolaznici su videli radnike na krovu kuće Ljubomira Stojanovića. Svedoci kažu da su se obradovali, jer su pomislili da je konačno počela njena rekonstrukcija i spasavanje. Ubrzo su shvatili da je ovi ljudi ne leče, nego razaraju. U utorak je počela ogorčena prepiska na društvenim mrežama i razmena fotografija koje su prikazivale radnike i mašine koji u po bela dana, u centru grada, ruše kuću jednog od najvećih Užičana, dok prolaznici bespomoćno stoje i gledaju. U ljudima se obnovilo, pritajeno ali očigledno vrlo živo, osećanje ogrehovljenja, zbog toga što su pre nekoliko decenija dozvolili da im na sličan način sruše kuću Milutina Uskokovića. Prošlog utorka, od kuće Ljubomira Stojanovića u Užicu ostala je samo gomila ruševina.
To što se u Užicu zbilo nameće niz pitanja. Tri su najvažnija. U čemu je značaj ovog događaja? Ko je i sa čijom dozvolom srušio kuću Ljubomira Stojanovića? Kako sprečiti ovakve događaje?
Da bismo odgovorili na prvo pitanje, potrebno je da znamo čija kuća je prošlog utorka srušena u Užicu. Ljubomir Stojanović je, naime, svojim životom i javnim delovanjem svedočio da je moral u srpskoj politici ne samo moguć, nego i neophodan. Bio je predsednik Samostalne radikalne stranke, građanske levice, koja je iznad svega stavljala vernost načelima demokratije, društvene solidarnosti i patriotizma. Sami „samostalci“ svoju stranku su, u vreme skandala zbog poigravanja kralja Aleksandra Obrenovića zakonima i ustavima, i njegove ženidbe Dragom Mašin, nazivali „moralnom žandarmerijom“. Stojanovića su savremenici, zbog njegove stroge načelnosti, hrabrosti, izrazitog patriotizma, skromnosti i stavljanja opšteg interesa iznad ličnog, poredili sa rimskim senatorima iz vremena republike. Kao ministar, predstavnike stranaka primao je stojeći, da bi sprečio „prijateljska posredovanja“ i gubljenje vremena. Kada mu je 1912, u skupštinskom klubu, jedan stranački prijatelj uzgred pomenuo da je on ipak, kao bivši premijer, ministar, član Državnog saveta i profesor Velike škole, za razliku od poslanika iz unutrašnjosti i sa sela, imao prihode sa raznih strana, Ljubomir Stojanović je napustio mesto vođe stranke, poslaničko mesto, odrekao se svih redovnih prihoda i počeo da živi samo od honorara koje je dobijao za stručne članke i monografije. Hranio se na najskromniji način u kafani „Kasina“ na Terazijama i uporno sprečavao pokušaje Ljubomira Davidovića i Milorada Draškovića da mu, uz njegove jevtine obroke, poruče i vino. Odbijao je molbe stranačkih prijatelja da se predomisli; njegove odluke bile su konačne i neopozive. Da li je, dakle, slučajnost to što baš danas, u rasprodatoj državi, razorenoj samoživošću i partijskom korupcijom, u kojoj su nasilje i razmetanje nevaspitanjem postali društvena norma, srušismo kuću Ljubomira Stojanovića?
Na pitanje ko je i sa čijom dozvolom srušio kuću Ljubomira Stojanovića, trebalo bi da odgovori srpska javnost. Jedan tekst u novinama, sam po sebi, malo toga može da promeni, ali hajde da vidimo da li bi, ipak, mogao da nešto pokrene?
Konačno, šta činiti? Ne bi trebalo da očekujemo bilo kakvu pomoć i podršku države. Narodni poslanici više ne predstavljaju i ne zastupaju nas, nego svoje stranke i svoje stranačke vođe. Osećanje bespomoćnosti i napuštenosti koje tako dobro poznaju ne samo stanovnici Orahovca ili Velike Hoče, nego i Savinca, Užica i Beograda, jeste sistemskog porekla. To što pojedini Užičani i Društvo istoričara Užica, uprkos pokušajima, nisu uspeli da spreče rušenje kuće Ljubomira Stojanovića, ne znači da je takav vid delovanja jalov i pogrešan. Jedini način je udruživanje na lokalnom nivou, između ljudi koji se međusobno poznaju, sugrađana, suseda, parohijana, kolega, prijatelja. To je slično onome što su Ljubomir Stojanović i njegovi radikali, ugledajući se na Švajcarce, nazivali lokalnom samoupravom. Samo se ne sme raditi na mahove – otpor mora da bude uporan i neprekidan. Ljudi sa testerama posekli su hrast zapis, star šest vekova, iznenadno i brzo, tek pošto su sačekali da popusti pažnja meštana Savinca i njihovih prijatelja. Sličan rukopis, ili, bolje rečeno, otisak palca, vidljiv je i u Užicu. Vreme je da naučimo da dešifrujemo ovaj varvarski potpis.
Autor: Miloš Ković, istoričar, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Izvor: Politika
