Zar je moguće zaboraviti 78 dana ubijanja srpske vojske i civila, razaranja mostova, puteva, fabrika, kuća?
U tom strašnom vremenu 19 zemalja krenulo je u rat protiv jedne male suverene zemlje. Ubijani su deca, trudnice, stari i nemoćni, invalidi, vojnici, oficiri. Napadnuto je 1300 vojnih i civilnih ciljeva, lansirano preko 1400 krstarećih raketa, bačeno 2900 bombi sa najrazornijim eksplozivom. Procena je da je izbačeno preko 35 000 projektila sa osiromašenim uranijumom. Stručnjaci kažu, agresor je bio 37 puta vojno-tehnički nadmoćniji.... I sme li se sve to zaboraviti, posebno sada kada bi veliki deo zvanične Srbije da zaboravi, da oprosti i da nam NATO bude prijatelj?
Na sva ova pitanja mr Dragan Krsmanović, pukovnik avijacije u penziji, komandant aerodroma Ponikve odgovara da nema zaborava, ali ni oproštaja. Ponikve su bombardovane 37 puta sa preko 300 projektila.
Govoreći o vojnoj komponenti ovog rata, on kaže da je situacija u SRJ i šire, na Balkanu, 1999. godine bila isuviše složena da bi se mogla obraditi u jednom novinskom tekstu, ali sedamnaest godina od NATO agresije na SRJ možda je pravi trenutak da se naša uopštena i često emocijama opterećena saznanja dopune činjenicama koje su u međuvremenu postale poznate.
- Za početak bi bilo potrebno terminološki prihvatiti termin NATO agresija, umesto termina bombardovanje, vazdušna kampanja, i slično. NATO planovi za agresiju na SRJ bili su izrađeni u periodu od marta do oktobra 1998. godine. Planovi su obuhvatali složenu operaciju koja je pored vojne obuhvatala i diplomatsku, psihološko-propagandnu i informativnu komponentu. U okviru vojne komponente bilo je predviđeno angažovanje sva tri vida, kopnenih, pomorskih i vazduhoplovnih snaga.
Realizacija kopnene agresije je zamišljena na taj način da se kao pešadijske jedinice upotrebe jedinice OVK prikupljene i obučene u kampovima na teritoriji Republike Albanije. Neposrednu podršku bi im davala artiljerija regularne vojske Albanije, a vazdušnu podršku vazduhoplovne snage NATO uključujući i strategijske bombardere za „tepih bombardovanje“. Očekivalo se da će ove snage nakon proboja graničnog fronta uspostaviti kontakt sa snagama u rejonu Orahovca i Drenice (jačine oko 10.000 boraca). Ukupne snage OVK „na terenu“ procenjene su na 25.000 boraca.
Pošto se pokazalo da Vojsci Jugoslavije nisu naneti razorni udarci iz vazduha i da političko rukovodstvo nema nameru da prihvati ultimatume, pokrenuta je kopnena invazija preko planine Paštrik, sa težištem na pravcu karaule Košare. Napad je otpočeo 9. aprila i sa nekoliko prekida trajao je do 10. juna. Napad se završio potpunim neuspehom.
Bez obzira na znatnu brojčanu nadmoć i snažnu podršku artiljerije i avijacije snage agresora nisu uspele da se probiju na teritoriju SRJ više od par stotina metara i posle kontranapada su skoro u potpunosti vraćene na teritoriju Albanije. I ofanziva otpočeta 25. maja u pravcu Prizrena pod nazivom „Strela“ završila se potpunim neuspehom. Postalo je jasno da se iluzija o brzom i lakom vojnom uspehu pretvorila u „noćnu moru“ vodećih ljudi NATO saveza. SR Jugoslaviju je bilo nemoguće vojno poraziti bez dovođenja desetina hiljada američkih, britanskih i drugih savezničkih vojnika.
Bombardovanje civilnih i privrednih objekata
- Suočen sa nesposobnošću da slomi Vojsku Jugoslavije, NATO se okrenuo oprobanom metodu terorisanja civilnog stanovništva. NATO je otpočeo kampanju bombardovanja civilnih i privrednih objekata. Na njih je izvršeno ukupno 3.381 vatreno dejstvo ili skoro 37 posto ukupnih dejstava. NATO bombe i rakete ubile su 88 dece mlađe od 14 godina i tri trudnice u poodmakloj trudnoći. Polovina žrtava bile su albanske nacionalnosti. Simbol stradanja dece postala je mala Milica Rakić ubijena 17. aprila u 21.30 časova u Batajnici kraj Beograda. Minimalni broj ubijenih civila je 462 a ranjenih 819. Zvaničnih podataka o broju stradalih u NATO agresiji nema. Zvanični podaci organa SRJ pokazuju da je samo kao posledica terorističkih napada do kraja agresije ubijeno 3.276 lica. Prema podacima Fonda za humanitarno pravo ukupno je u sukobima na Kosovu i Metohiji stradalo 10.812 Albanaca (80 odsto žrtava), 2.197 Srba ( 16 odsto žrtava) i 526 "ostalih“ (četiri odsto žrtava). Treba naglasiti da je deo Albanaca bio žrtva upravo OVK. NATO procena je da kao posledica njihovih dejstava nije moglo stradati više od 1.500 civila. Ukupno je od 1.januara 1998. godine pa do kraja agresije poginula 1.002 pripadnika vojske i policije od čega 70 odsto kao posledica dejstava OVK a 30 odsto (249 vojnika i 22 policajca) kao posledica napada NATO avijacije.
NATO Agresija na SRJ planirana je kao kratka i efikasna, hiruški precizna operacija koja će prisiliti vladu i narod Srbije na kapitulaciju i prihvatanje diktata SAD i njenih saveznika. Bio bi to prigodni poklon na proslavi godišnjice osnivanja NATO. Nije bilo predviđeno da se angažuju veće snage, ili da se bombarduju civilni ciljevi. Kada se pokazalo da je pobedu nemoguće obezbediti na ovaj način, otpočelo se sa ojačavanjem snaga i proširivanjem liste ciljeva. Pri kraju agresije težište je bilo na objektima koji su bili u funkciji života građana, a bez neposrednog vojnog značaja. Zbog toga je otpala planirana kopnena invazija, a kao prioritet se pojavilo rušenje privrednih i infrastrukturnih objekata.
Kako objasniti odluku o bombardovanju Srbije
-Na to pitanje do danas nismo pronašli logično objašnjenje. Ujedinjene nacije nisu podržale ovu intervenciju. Dakle, nisu postojali ni suštinski ni formalni razlozi za vojnu intervenciju, a ona je ipak realizovana. Pretpostavljam da se osnovni razlog intervencije krije u geopolitičkim razlozima. U periodu nakon pada „Berlinskog zida“ zapadne države, a pre svega SAD nastojale su da uspostave pozicije u centralnoj i jugoistočnoj Evropi u skladu sa svojim geostrateškim interesima i ekonomski i vojno osiguraju da se Rusija, ponovo, ne uspostavi kao globalni konkurent SAD na svetskoj sceni. Zbog toga je postalo neodrživo da se dopusti nekoj državi, u ovom slučaju Srbiji, da vodi bilo kakvu nezavisnu politiku. Pošto se Milošević nije pokorio niti je pristao da prihvati ultimatum iz Rambujea koji bi direktno ograničio nezavisnost zemlje, doneta je odluka da se Srbija vojno napadne. Pogrešna procena da će Srbija pokleknuti posle 5-7 dana bombardovanja, stvorila je iluziju da se do 4. aprila – na pedesetogodišnjicu osnivanja NATO saveza može prirediti svečanost sa promocijom NATO-a kao „svetskog policajca“ koji kažnjava loše momke. Procena se pokazala nerealna i kratka i čista operacija protiv vojnih ciljeva pretvorila se u rušilačku agresiju na sve građane Srbije.
Srbija je kraj agresije dočekala kao zemlja sa razrušenom infrastrukturom i industrijom i zagađenom životnom sredinom.
Ishitrena, nelegalna i nepotrebno razorna agresija NATO saveza na SR Jugoslaviju, ostavila je duboke negativne posledice na globalnom nivou. Sila se ponovo, na velika vrata, vratila u međunarodnu politiku. Ako je pre sedamnaest godina i bilo nekih nejasnoća oko motiva i ciljeva agresije, danas ih više nema. Arapska proleća i intervencije širom sveta jasno su pokazale da su plemeniti ciljevi poput „sprečavanja humanitarne katastrofe“ samo izgovor za agresivnu politiku.
U Srbiji je danas, preko 80 odsto građana protivi članstvu zemlje u NATO i to nikakve odluke vlade i medijska propaganda ne mogu da izmene. NATO je od odbrambenog saveza, u očima građana Srbije, postala zločinačka organizacija koja širi teror i strah. Kao što je pisao Vilim Vimer, SAD su želele da obnove svoje vojno prisustvo na Balkanu. Srpski narod koji se divio SAD kao vođi „slobodnog sveta“ sada je izdan i ostavljen. Interes srpskog naroda i Srbije kao države je da imaju što bolje odnose sa SAD i Kanadom. Ali ogromna većina građana Srbije smatra da, kao što je predsednik Obama, priznao da je agresija na Libiju bila greška, tako američka administracija treba javno da prihvati da je agresijom na SR Jugoslaviju počinjena greška i učini, šta je u njenoj moći, da popravi posledice te nepravde. U protivnom, nikakva propaganda, postavljanje marionetskih vlada ili finansijske ucene ne mogu kupiti ljubav i poštovanje prema SAD a NATO će ostati samo pogrdna reč u srpskom jeziku.
Angelina Jovanović
