Stari Zlatiborci - čuvari tradicionalnih vrednosti
NEKADAŠNJE VISOKOŠKOLSKE MUKE
Poznati istoričar zlatiborskih priča i sećanja, Milosav Radibratović, profesor srpskog jezika i direktor škole, zabeležio je jedno interesantno pripovedanje o načinu na koji su Zlatiborci sticali svoje obrazovanje u prošlom veku.
On o tome kako su mladići iz zlatiborskih sela učili i izučavali škole, pre svega, u Užicu, započinje sa protom Milanom Smiljanićem. Naime, Smiljanić nije bio samo sveštenik već i učitelj, učesnik u Balkanskim ratovima i ministar poljoprivrede u prvoj posleratnoj Vladi Srbije. Pripadao je poznatoj porodici koja je dala četrnaest svešenika u nekoliko kolena ili pokolenja. Prota Milan bio je trinaesti sveštenik iz te familije, a njegov sin, prota Mihailo, bio je četrnaesti po redu i tu se završava sveštenička loza Smiljanića.
Elem, kada su ga u Beogradu pitali kako stoje Zlatiborci sa pismenošću, prota im je odgovorio:
"E, boga mi, oni nisu mnogo pismeni, ali su zato dobro usmeni".
i upravo tako nastala je i izreka "Što bi muke - do Ćitića bukve".
Jer u davna vremena izrekao je neko iz ovoga kraja, a odnosi se na put koji od nekoliko zlatiborskih sela vodi do Užica, a ide od Kaldrme, Zbojštice, Rida, pored Bukovog zabrana nekog od Ćitića sa Ljubanja, pa se spušta pored Badnjina, niz Vrela, preko Ade i stiže u Užice.
Ako se ovim putem ide u Užice treba savladati nekoliko kilometara velikog uspona uz Rid, a ako se ide iz Užica, takođe treba se izboriti sa kolometrima uzbrdice uz Vrela da bi se stiglo do Ćitića bukve.
E, kada se stigne do Ćitića bukve, svaki pešak oseti olakšanje, jer su glavni i najveći usponi savladani i biće manje muke u preostalim kilometrima.
A upravo ovim putem često su morali da idu i srednjoškolaci do svog rodnog sela, jer kada im niko od ukućana subotom ne dođe, oni su morali krenuti, naravno, peške, svojim kućama u selo udaljno dvadesetak kilometara od Užica.
Po završetku nastave u školi, žurno su išli u svoje stanove, spakoali bi u torbe ono što moraju da ponesu kući (preobuku, prazne čankove, ćase, činije), pa i poneku knjigu ili svesku, ako su za ponedeljak imali neki domaći ili da nauče neku lekciju.
Radibratović zatim navodi da su oni "morali da izuju cipele (da bi što duže trajale) i da obuju opanke, "piroćane", koje su im kupili kada su pošli u srednju školu, a što je bio veliki pomak u odnosu na gumenjake koje su dotada nosili.
Morali su sve to žurno da rade i da idu, jer za vreme kratkih jesenjih i ranoprolećnih dana jedva su stizali pre maraka. Trebalo im je oko četiri sada da savladaju tu razdaljinu ili, kako su sami izračunali, osam hiljada koraka. ("Ako kod profesora Čeja teško rešavam jednačinu sa dve nepoznate, mogu da izračunam koliko ima koraka u 20 kilometara. Koliko puta sam ih "premetrio", mogao sam ih izbrojati, koliko koraka levom, koliko desnom nogom!")
Ovaj tekst deo je projekta „ Stari Zlatiborci - čuvari tradicionalnih vrednosti“ koji sufinansira opština Čajetina. Napomena: „Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“.