Stari Zlatiborci - čuvari tradicionalnih vrednosti
ZLATIBORSKI HAJDUCI KRAJEM ХIX I POČETKOM XX VEKA
Posle priče o hajdučiji u vremenu vladavine Turaka, po oslobođenju ponovo se pojavljuju hajduci, ali u potpuno drugačijem izdanju. U promenjenim uslovima, u Kneževini i Kraljevini Srbiji, tokom XIX veka i kasnije, hajdučke družine i njihovi jataci ponovo su oživeli i dugo se održavali u sukobima sa pandurima i poterama, u borbi sa vojskom. Bilo ih je u Mačvi, Istočnoj i Zapadnoj Srbiji i u svakom kraju, ona je imala neke posebnosti i osobenosti. Ali, Zapadna Srbija, a posebno zlatiborski kraj, bili su, po svedočanstvima koje je prikupio Milisav R. Đenić, ugledni i pouzdani istraživač prošlosti zlatiborskog kraja, idealni za razvitak i opstanak te nove vrste hajdučije. On za nju kaže da je bila po svojoj prirodi nasilnička, otimačka, osvetnička, često obojena patološkim sklonostima. Takva hajdučija nastala je rano u Kneževini, i održala se sve do prvih decenija XX veka. Ti hajduci nisu prezali od zločina, ubijanja ljudi, otimanja, često besomučnog mučenja žrtava, i osvete, stvarne ili umišljene. Nisu prezali od nasrtaja na bogate i siromašne, službena i duhovna lica i njihove porodice, lokalne žitelje.
Zlatibor, smatra Đenić, svojim oblikom i blizinom granici sa Crnom Gorom, Turskom, Austro-Ugarskom pružao je idealne uslove za jednu ovakvu hajdučiju. One koji su bili uhvaćeni ili ubijeni u poterama i zasedama, zamenjivali su mlađi i okrutniji, nakon izdržane kazne, najčešće robije, osuđenici su se često vraćali hajdučkom načinu života. Oni koji su uspevali da izbegnu hvatanje i robiju bežali su preko granice, u Crnu Goru, gde su nalazili sigurno utočište, da bi se kasnije ponovo vraćali na Zlatibor. Svaki uspešan hajduk ili grupa imao je dobre i pouzdane jatake kod kojih su se sklanjali, ali i doušnike u policiji, vojsci, sudovima, načelstvu.
Kako bilo, opstajali su u surovim obračunima. Pojedinci su postajali uzori drugima, koje su privlačili opasnosti i avanturizam. To je omogućilo da se hajdučija obnavlja, a zločin opstaje, kao i neizvesnosti življenja koje nikoga nisu mimoilazile.
Prof. dr Dragoljub R. Živojinović smatra da su ta svedočanstva brižljivo sakupljena u mnogobrojnim ustanovama vlasti (policija, sudovi, tužilaštva, opštine, ministarstvo unutrašnjih dela) i da su dragoceni prilozi za poznavanje mentaliteta jednog vremena i ljudi zlatiborskog kraja. Opisi hvatanja, isleđivanja, suđenja i ponašanja pojedinaca predstavljaju dragocene primere karakternih osobina ljudi jednog vremena kad život, kako svoj tako i tuđi, nije značio mnogo, kad je lako bio protraćen zbog pohlepe za tuđom imovinom ili životom, izigravanja junaštva ili izazivanja vlasti.
I na kraju, ovaj citat iz knjige "Zločini u ime pravde" najbolje oslikava razliku "starih" i "novih" hajduka na našim prostorima:
"U najsudbonosnijim godinama srpske istorije u poslednja dva veka, u vremenu kad je narod listom ustao da oružanom borbom zbaci petovekovni turski jaram, hajduci su pokazali svoje pravo lice. Ogromna većina je stala uz svoj narod, ponela se kako i dolikuje junacima opevanim u narodnim pesmama i dala dragocen doprinos oslobodilačkoj borbi. Hrabro su jurišali na regularnu tursku vojsku, isto kao nekad na njihove trgovačke karavane i položili živote za otadžbinu koja će iz njihove krvi iznići. Grci su imali jedno Termopile, srpski hajduci dva, Čokešinu i Mišar. Dok su jedni ostajali na krvavim razbojištima, kasnije su, pod istim imenom razni sitni lopovi, kokošari i jajare globili, ucenjivali i ubijali sopstveni narod. Taj društveni talog, koji često ni prezimena nije imao, bio je seme zla koje će neverovatnom snagom bujati kroz čitav devetnaesti vek."
Ovaj tekst deo je projekta „ Stari Zlatiborci - čuvari tradicionalnih vrednosti“ koji sufinansira opština Čajetina. Napomena: „Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“.
