Stari Zlatiborci - čuvari tradicionalnih vrednosti
ZLATIBORSKI HAJDUCI
U vremenima kada je srpski narod bio pod turskim ropstvom, bez slobode, ali ponosan i ne prepuštajući se sudbini, hrabro je vodio svoju borbu za opstanak i nacionalni život. U tome najjači otpor osmanlijama dali su hajduci. Ali, hajduci su u različitim vremenima predstavljali i različite stvari i kako navodi Dragoljub R. Živanović oni su bili borci protiv turske vlasti, lokalnih aga i begova, njihovog nasilja, borci u sastavu snaga pojedinih osvajača kao pomoćne trupe, vodiči, izvidjači, špijuni, zatim su sklanjali i štitili narod u zbegovima u Prvom ustanku, predstavljali Karadjordjeve pouzdane borce u mnogim bitkama koje je vodio. Tako su sticali slavu i uživali veliki ugled u narodu, bili sjajni ali nedisciplinovani i ne uvek pouzdani ratnici, nezadrživi i nepredvidivi. Karadjordje ih je često stavljao u prve redove i slao u najkrvavije obračune.
A u našem kraju, Turci su svoj zulum sprovodilii pod okriljem jake vojne posade u moćnom užičkom utvrdjenju, dok je porobljeni narod svoju zaštitu imao u hajdučkim družinama, gospodarima prostranih šuma od Drine do Golije, preko Tare, Šargana, Zlatibora, Murtenice i Javora. U vekovima surovog terora otomanske države hajdučija je lomila njenu udarnu snagu i bila oslonac potlačenih. Ništa nije tako uspešno podizalo duh otpora u narodnim masama i ništa ga nije ohrabrilo u tolikoj meri kao prisustvo hajduka. Oni jezgro oružane snage porobljenog naroda, a vrlo često postajali i vojni zapovednici pobunjenicima i ustanicima. Milisav R. Djenić smatra da je najpoznatiji hajduk na ovim prostorima bio Kostreš Harambaša. Stojan Obradović navodi da je ovaj "silni junak", koji je rođen u Kremnima, a mladost proveo u Mokroj Gori i na planini Šarganu preduzimao najobimnije i najkrvavije napade na Turke i to, pre svega, na kremanskog agu Maloparu.
Na zlatborskim prostorima još su hajdukovali Mijat Tomić i harambaša Kalender, o kome je Milan Milićević zabeležio idealizovanu priču koja se uzdignula do legende. Verovatno ju je čuo od nekog zlatiborskog seljaka:
"Za ovog hajdučkog starešinu koji je hajdukovao po Zlatiboru priča se da je imao trista drugova, da je ubio deset paša i bio harambaša 70 godina. U starosti svojoj molio je društvo da drugog izaberu za harambašu, ali društvo ne htedne, nego su ga nosili na nosilima i on im je tako zapovedao."
Ali, tim romantičnim i epskim sećanjima dodaju se i ona druga, istoriografska i demografska. Uzroke hajdučije iliti odmetništva na ovim prostorima većina autora nalazi isključivo u karakternim osobinama ovdašnjeg stanovništva, njegovom temperamentu, mentalitetu i narodnoj tradiciji. Naučnik Jovan Cvijić pojavu hajdučije u užičkom kraju objašnjava mentalitetom zlatiborskih gorštaka, koji je stvaran u vreme turske vlasti, pod uslovima patrijarhalnog života, a u okviru knežina i kućnih zadruga. "Još dugo posle oslobodjenja Starovlasi su bežali u šume i odmetali se u hajduke zbog nepravde. Izgleda mi da u starovlaškim osobinama ima više impulsa, više temperamenta, nego u mnogim dinarskim krajevima". Interesantnu dopunu Cvijićevom mišljenju dao je Milan Milićević, koji je često boravio na Zlatiboru kao školski inspektor i prikupljao materijal za svoje delo o hajdučiji.
"Ne može čovek da pojmi onu lakost s kojom se ovde odmeću u ajduke. Ako se ko oće da osveti kome, on se odmeće u hajduke, ako se boji da mu starešina naloži kakvu policijsku kaštigu, on beži u ajduke. Ako se prosi devojka pa neće ona ili joj rod ne da, beži u ajduke, ako vešt guslar medju 20-30 slušalaca opeva hajdučka dela koga ajdučkog arambaše, jednom ili dvojici njegovih slušalaca sutra će biti mesto u Murtenici medju hajducima, umesto u njivi ili livadi"
Ovaj tekst deo je projekta „ Stari Zlatiborci - čuvari tradicionalnih vrednosti“ koji sufinansira opština Čajetina. Napomena: „Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“.
