Stari Zlatiborci - čuvari tradicionalnih vrednosti
PRIČE O ZLATIBORSKIM ŠKOLAMA
Svaka od škola na Zlatiboru ima svoju priču. Dosta sličnu, ali i u nekim stvarima različitu. Оd nastanka škole, njene izgradnje, učenika, učitelja, meštana. Recimo, škola u Rožanstvu počela je sa radom 1923. godine, mnogo kasnije u odnosu na škole u okolini, one u Beloj Reci, Mačkatu, Dobroselici i Mokroj Gori. Sve ove druge počele sa radom čitavih osamdesetak godina pre ove.
Međutim, deca iz Rožanstva morala su da putuju do neke od ovih škola i to da pešače petnaestak kilometara u jednom pravcu. Ili, na šta su se neki roditelji odlučivali, da njihova deca stanuju kod nekoga u tome selu gde je postojala škola.
Inicijativa za izgranju škole potekla je od meštana posle Prvog svetskog rata i pošto nisu uspeli da se slože oko izgradnje jedne zajedničke škole sa meštanima susednog sela, Alinog Potoka, izgrađene su škole u oba ova sela. Škola u Rožanstvu podignuta je sredstvima koja su dala 397 pojedinaca, a određenu finansijsku pomoć pružilo je i Ministarstvo prosvete i Okružni školski odbor Užice. Prvi učitelj bio je Đorđe Radibratović.
Interesantno je ovde da su mnoge udovice ratnika iz Prvog svetskog rata dale značajne novčane priloge za podizanje škole, sa jedinom željom da se na školskoj zgradi podigne spomen-ploča poginulim ratnicima. To je i učinjeno, tako da i danas na toj zgradi stoje spomen-ploče sa imenima preko 115 rožanskih ratnika. Nakon Drugog svetskog rata dodate su nove ploče sa imenima vojnika stradalih i u ovom ratu. Godine 1935. pored škole je podignuta stambena zgrada, za to vreme moderna i komforna, sa dva dvosobna stana za učitelje.
Iz razgovora sa dvojicom devedesetogodiška koji su pripadali trećoj i četvrtoj generaciji prvaka škole u Rožanstvu, istoričar Milosav Radibratović kako kaže "iz njihovog dosta dobrog očuvanog pamćenja moglo se saznati nešto više o tadašnjim uslovima školovanja."
Milutin Stakić, rođen 1920. godine, priseća se: "Imali smo dnevno po četiri-pet časova, od osam sati do jedan-dva popodne. Pre prvog časa obavezno smo govorili molitvu „Oče naš“ ili „Bogorodice djevo“, a to se isto radilo i na kraju nastave.
Od školskog pribora imali smo jegišter i tablice, a sveske smo kupovali preko škole. Od knjiga smo imali, koliko se sećam, Čitanku, Istoriju i Zemljopis.
Od kuće smo nosili nešto za hranu, pa zimi se hleb smrzne i ne možeš lako da ga odgrizeš."
Đaci su morali da koga god sretnu na putu da kažu "Dobro jutro" ili "Dobar dan" i da obavezno skinu kapu. Ako se to uradi, a neko ih prijavi dobijali su batine.
Slična su sećanja i Dušana Vilotijevića, rođenog 1921. godine:
"Išao sam u školu sva četiri razreda. Bilo nas je puno đaka, sa nama su išle i devojčice. Sećam se da su tada školu pohađale Ruža Mićić, Raja Josova, Novka Nedović, Jela Melović...
Ja sam bio dečkić, kada je moj otac Milenko pravio zgradu od drveta za đačku kuhinju i ja sam mu pomagao. Nismo mogli svi da stanemo u kuhinju, nego smo jeli i napolju. Svako je imao svoju šerpicu. Ljeb smo donosili od kuće. Za ručak smo imali bijelu kafu, krompir, pasulj."
U ovu priču o školama uklapa se kraći tekst koji je napisao Ljubomir Mićić koji je za potrebe Geografskog zavoda Univerziteta u Beogradu obilazio zlatiborska sela proučavajući etnografiju i geografiju ovoga kraja. Osnovnu školu u Beloj Reci posetio je 7. novembra 1909. godine i tom prilikom zabeležio:
"U tu školu dolaze đaci iz daljine do tri sata, zato svi nose hranu koja im traje ceo dan. Tada đaci poređaše svoje torbice po trpezariji i na sto staviše šta je koji imao za jelo. U trojice đaka bejaše kukuruzni leb, u jednog eljdovni, koji se uopšte zove „goljeni hleb“, što znači od najboljeg žita, a u sviju ostalih bejaše hleb od zobi „ovsenica“.
Ovaj tekst deo je projekta „ Stari Zlatiborci - čuvari tradicionalnih vrednosti“ koji sufinansira opština Čajetina. Napomena: „Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“.
