U jednom pismu poslatom sa fronta ocu Jevremu u Užice, avgusta 1914. Dimitrije Tucović piše: „Što se mene tiče, ja ću polako, pametno kao što me znate, ali neću ni sada kao što nisam nikada, ni pomišljati da sebe sklanjam od sudbine koja prati ceo narod“.

Beogradskla vlast odlučila je,  posmrtni ostaci i spomenik Dimitriju Tucoviću biće izmešteni sa kružnog toka na Trgu Slavija u Aleju velikana, jer kako je u obrazloženju rečeno, ove godine počinje dugo planirana renostrikcija Slavije. Tako se posle 67 godina uklanja ovaj spomenik sa jedne od najfrekventijih tačaka u  prestonici.  Regaovanja na odluku da se Tucović „izmesti sa Slavije su različita. Stariji  građani prosto ne mogu da zamisle  ovaj deo Beogarada bez spomenika, mlađima je svejedno gde će biti,  jer  i ne znaju mnogo  o Tucoviću. I istoričari imaju  različit  pristup. Profesorka Ljubinka Trgovčević  vidi ovo kao  stvaranje  distance prema svemu što je donela  socijaldemokratija Srbiji: „Dimitrije Tucović je simbolično bio na tom mestu s obzirom da je bila kafana“Slavija“ i da se trg tako zove, što je ustvari na neki način bilo mesto utemeljenja jugoslovenske države, dakle, jedne slovenske država. Zbog toga mislim da je to veliki otklon prema svemu što podseća na levicu i što podseća na prisustvo tih ideja na prostoru današnje Srbije. U svakom slučaju upravo Dimitrije Tucović i uopšte ta čitava grupa  socijaldemokrata koja je imala kritičan odnos prema nekoj vrsti imperijalnih planova Srbije, posebno u odnosu na Albance, došla je u pitanje. Dakle,to je nešto što mi želimo potpuno da potisnemo iz naše istorijske svesti“-, navodi  Trgovčevićka. Istoričar Čedomir Antić ima drugačiji stav, on  ocenjuje da sve zahteva jednu ozbiljnu debatu. Antić dodaje: „Prvo loše je mesto na Salviji za grob i nisu  to uradili kako treba komunistički planeri. Mislim da Slaviju treba rekonstruisati, ona nije više što je bila pre 30 godina. E, sada gde treba da bude  Tucovićev  spomenik,  možda je  Aleja  zaslužnih građana najbolje rešenje?“ Trgovčevićka na to dodaje da se  u slučaju spomenika Tucoviću može primeniti teza- što se u istoriji na nekom mestu našlo, tu treba i da ostane, jer predstavlja svedočanstvo nečega, i doddaje:“Uvek se treba zapitati šta bi bilo od Rima ili nekih drugih velikih istorijskih gradova i kako bi oni izgledali kada  bi svaka vlast prema sopstvenom nahođenju to izmeštala. Musolinijev Rim je  ostao. Naravno, ne sa onom važnošću, ali nikome nije padalo na pamet da to ruši,“  objašnjava  Ljubinka Trgovčević.

Iz života i rada Dimitrija Tucovića

 Dimitrije Tucović rođen je 1. maja 1881.godine u zlatiborskom selu Gostilju. Pretpostavlja se da su Tucovići u ovaj kraj stigli iz Crne Gore, a prezime su dobili što su se doseljenici potucali jedno vreme dok se nisu smestili u užičkom kraju. Drugo tumačenje  o prezimena Tucović jeste da su se  bavili  zanatom tucanja volova i ovnova. Pouzdano se zna, Tucovići su bili stara užička sveštenička porodica. Pop Jevrem, Dmitrijev otac, najpre je bio učitelj  u Arilju, tamo se upoznao  sa Jefimijom, kćerkom,  Jovana Cicvarića, užičkog trgovca. Kada se zapopio  Jevrem je dobio parohiju u zlatiborskom selu Gostilju. Zlatiborci su lepo primili popa, ali i popadiju Jefimiju koja je  za ondašnji narod do kraja života ostala mlada,  to joj je bio nadimak do smrti. „Mlada“ je pomagala komšiluku, bolesnima, starima.  Tucovići su imali  devetoro dece. Najstariji  Kosta umro je u  trećoj godini, a srednji Čedomir u 4.  razredu Realke. Najmlađa je bila  kćerka Dragica koja je umrla osamdesetih godina prošlog veka. Dimitrije je 1894. upisao Realku  u Užicu,a već u to vreme ova obrazovna  ustanova bila je središte srpske socijalističke misli. Uveliko su se  čitale zabranjene knjige Vase Pelagića, Svetozara Markovića, Mite Cenića.... Delovala je đačka družina  „Napredak“ čiji je jedan od osnivača bio Dragiša Lapčević. Tu  Dimitrije sreće Radovana Dragovića koji je bio u 4.razredu Relake, od njega dobija prve socijalističke knjige, i saznaje pojedinosti o delovanju međunarodnog radničkog pokreta. Kada Dragović odlazi za Beograd, Dimitrije postaje centralna ličnost družine „Napredak“ koja je delovala do 1897. kada je zabranjena. Sledeće godine u vreme  vlade dr Vladana Đorđevića, ukinuta je Realna gimnazija u Užicu, a u znak protesta, Tucović i drugi  đaci istakli su veliku crnu zastavu i protestne parole  na njenom krovu.

Školovanje u Beogradu i socijaldemokratski pokret

Dimitrije Tucović 1899. prelazi u Beograd da bi završio gimnazijsko školovanje i brzo se uključuje u  organizovanje mladog radničkog pokreta u Kraljevini Srbiji. Postaje saradnik „Radničkih novina“, a kada je obnovljeno Beogradsko radničko društvo, Tucović  formira socijalisitčku  grupu  visokoškolaca, koja 1902. organizuje  demonstracije studenata protiv politike Nikole Pašića. Tucović se borio za stvaranje modernih radničkih sindikata koji bi tražili veća radnička prava i bolje uslove rada.  Zna se da je Tucović predvodio demonstracije protiv kralja Aleksandra Obrenovića  23.marta 1903. posle kojih je morao da beži najpre u Zemun, a zatim u Beč. Tadašnji režim nije mogao da mu oprosti što je oko pet hiljada studenata, đaka i radnika izašlo na demonstarcije pritiv apsolutističkog režima  Aleksandra Obrenovića. Izazavani su veliki neredi, a u sukobu sa policijom poginulo je pet, a ranjeno šest ljudi, uhapšeno je  120 demonstranata.  Zajedno sa Tucovićem u inostarnstvo je pobegao i Triša Kaclerović. Posle majskog prevarta, Tucović  se vraća i u avgustu 1903. održan je osnivački kongres Srpske socijaldemokratske stranke. Diplomirani pravnik na Beogradskom univerzitetu Tucović je postao 1906. a sledće godine odlazi na specijalisitičke studije u Berlin. Posle dve godine vraća se  zbog krize u socijaldemokratskom pokretu.Tada je izabran za  generalnog sekretara Socijaldemokratske stranke , a  insistirao je  na ujednjinjenju svih radničkih pokreta i sindikata. Preko „Radničkih novina“gde je tada urednik, 1909. godine razotkrio je  aferu oko pretstolonaslednika Đorđra Karađorđevića koji je na smrt prebio svog poslužitelja, a što je režimska štampa pokušala da zataška, nazivajući to tajanstevnim ubistvom. Socijaldemakrate su  započele upornu kampanju tražeći da se zločin kazni. Đorđe je  27.marat morao da se odrekne prestola u korist mlađeg brata Aleksandra. Tucović je bio aktivan i na medjunarodnom planu, a zabeleženo je kako je u polemici sa austrijskim socijaldemokratom Karlom Renerom, austrorugarsku politiku prema  Bosni, nazvao  kolonijalno - porobljivačkom.

Tucovićevo  ratovanje i pogibija

 Dimitrije Tucović  mobilisan je 1912. i kao rezervni oficir Prvog pešadijskog puka Moravske divizije učestvovao je u Balkanskim ratovima  i sa srpskom vojskom prešao je Albaniju  sve do Elbasana. Pri tome je  Tucović sve vreme  imao kritički odnos  prema srpskom osvajanju albanskih prostora. Po povratku iz rata 1913. ponovo se aktivira u srpskom radničkom pokretu, a u predvečerje Prvog  svetskog rata boravio je u Berlinu sa namerom da doktorira. Zbog objave rata  vraća se u Srbiju, i uskoro  odlazi na front. Sve do smrti  vodio je ratni dnevnik.  Poginuo je 20. novembra 1914.  tokom Kolubarske bitke, na Vrapčem brdu kod Lazarevca. Tada je imao 33 godine.

„Srbija i Arbanija“

Dimitrije Tucović  objavioje oko 600 radova u domaćim i stranim listovima, a poslednje delo koje je napisao 1914. je knjiga „Srbija i Arbanija“,  po kojoj ga  jedan broj istoričara vidi kao kontraverznu istorijsku i političku ličnost. Između ostalog, Tucović je tu žestoko kritikovao velikosrpsku politiku Pašićeve vlade. On je smatrao da  se srpski ratni pohod na Albaniju i Makedoniju nikako ne može nazvati oslobodilačkim, već zavojevačkim, jer se vodio protiv volje većinskog naroda. Kada se Srbija spremala za Balkanski rat 1912. Tucovićeva stranka je jedina u skupštini glasala protiv ratnih kredita, a kada je Srbija u Balkanskim ratovima zauzela deo Albanije i Makedonije, Tucović je ovo osudio ka imperijalno osvajanje. Zalagao se da ove oblasti ravnopravno sa Srbijom uđu i zajedničku Balkansku federaciju. Poznat je Tucovićev stav „da Srbija nije ušla u Arbaniju kao brat, nego kao osvajač i da je rđavom politikom odgurnula albanski narod u mržnju prema svemu srpskom....“

 Tucovići danas

 Miloš Tucović, profesor u Ugostiteljko - turističkoj školi, predsednik Udruženja  Užičana u Beogradu je  unuk Dimitrija Tucovića. Dimitrije nije  imao dece, kaže Miloš, a lozu Tucovića nastavlia je  Dimitrijeva najmlađa sestra Dragica.  Miloš rado priča o velikoj porodici Tucovića sa Zlatibor : „Naša porodica je odvajkada bila podeljena na dve struje. U jednoj su bili sveštenici, u drugoj socijaldemokarte. Familija je iznedrila 19 sveštenika, a Dimitrije se socijalizmom „zarazio u ranoj mladosti, prvi učitelj mu je bio Radovan Dragović koji je vrlo mlad umro.  Ne zaboravimo Dimitrije je bio branitelj Srbije, bio je  ratnik“. Miloš dodaje kako je Dimitrije svojim stavovima bio trn u oku, naročito komunistima: „ Zato su reda radi 1949. preneli njegove kosti iz Lazarevca na Trg na Slaviji. Kosti su pohranjene tako da niko ne može da im priđe. Time su ga na sebi svojstven način kaznili.“ Miloš Tucović smatra da je iza ovog stajao Tito:“ Svi oni koji su štitili srpske interese bili su na Titovoj crnoj listi. Broz je bio ljubomoran na moga  dedu. Da je kojim slučajem preživeo ratove Dimitrije bi u  najboljem slučaju prošao kao Aleksandar Ranković, u najgorem bi ga, razume se likvidirali po kratkom postupku“, naglašava Miloš.

„Spojio nespojivo, pripremao balkansko izmirenje....“

Vest o pogibiji Dimitrja Tucovića objavljena je u velikom broju listova širom Evrope, čak na naslovnim stranama. O tome koliko je ugled uživao u socijaldemokartskom pokretu  svedoče brojna  pisama i izjave njegovih savremenika. Žan Longe, unuk  Karla Marksa izjavljuje: „Ne samo srpski,  već ceo internacionalni socijalizam je pretrpeo veliki gubitak smrću Tucovića. Niko nije kao on pripremao balkansko izmirenje za kojim danas žude svi  naši diplomati“. U pismu Dragiši Lapčćeviću, Lav Trocki piše „ Zajedno sa vama sam oplakivao našeg dragog prijatelja Dimitrija Tucovića...“ I hrvatski knjiežvnik Miroslav Krelaža pisao je o Tucovićevoj smrti kao o svetloj pojavi koja je nestala: “Uspeo je da spoji nespojivo, anacionalno i nacinalno....“

Užičani o Dimitriju Tucoviću

U Užicu danas glavna ulica nosi ime Dimitrija Tucovića, Tucovićevim imenom zvala se i  užička štamparija koja je nestala  neuspešnom srpskom privatizacijom, a Tucovićevo se među Užičanima retko pominje, a retki su i događaji posvećeni sećanju na njega. Pre dve godine bilo je sto godina od  njegove pogibije, skromno je obeleženo u  rodnom Tucovićevom selu, u oragniazciji  Narodnog muzeja.“ Nezainteresovanost Užičana prema ličnosti Dimitrija Tucovića ogleda se i oodnosu prema njegovoj rodnoj kući u zlatiborskom selu Gostilje. Drvena kuća - brvnara bila je pod zaštitom kraljevačkog Zavoda za zaštitu spomenika kulture koji je obnovio kući, a kasnije je vratio Tucovićevim naslednicima. Sada je ona u vlasništu Turističkog udruženja Gostilje. Iz ovog  udruženja kažu, kuću će potpuno renovirati da postane deo zanimljive turističke ponude ovog živopisnog sela. Miroslav Tucović, predsednik udruženja objašnajva da mladi danas ne znaju ko je bio Dimitrije Tucović: „Ako ih to pitate, najveći broj će reći - bio je komunista.  Ne očekujem da niko iz Leskovca, Vranja, Zaječara.... zna mnogo o Tucoviću, ali makar mi Užičani bi trebali da znamo malo više o ovom velikanu socijaldemokartske misli.“

Spomenik  Užicu, zemne ostatke u Gostilje

 Gradska skupština  Užica donela je odluku da uputi zahtev Skupštini Beogarda da  se spomenk Dimitriju Tucoviću, čije se izmeštanje sa Trga Slavija planira i uskoro očekuje, ustupi Užicu.  Inicijativa je potekla od  Socijaldemokratskestranke,a odbornica Natalija Vasilić kaže, Tucović je  bio Užičanin, borac za socijalnu pravdu. “Zna se da je Dimitruje Tucović  bio poznati srpski  socijaldemokrata i mi smo uzeli sebi kao zadatak da pokrenemo kao odbornička grupa  u užičkoj skupštini tu inicijativu, posebno što je ovih dana  sve to oko izmeštanja spomenika i posmrtnih ostataka Dimitrija Tucovića  u medijima vrlo aktuelno. Zna se, već šesti put premeštaju njegove kosti, i smatrali smo da jednom treba rešiti to pitanje, za buduća vremena,” Pokret Levice Srbije, užički odbor, nedavno osnovan,  protivi se  odluci gradske Skupštine da od Beograda zatraži spomenik Dimitriju Tucoviću, to je vređanje lika i dela ovog  socijaldemokrate, borca za radnička prava,  učesnika balkanskih i Prvog rata,  kaže Miloš Vujić, predsednik Užičke levice.“Užice ne treba da se svrstava u red onih koji žele da se skrnavni spomenik Dimitriju Tucoviću, već treba tome da se oštro suprotstavi, ako već želi da čuva sećanje na znamenitog sugrađanina. Ne treba Užičani poput nekog lešinara da se bore za komad toga groba kako bi to preneli ovde. Mi smo  kao Levica Srbije predložili da Grad Užice naruči izradu takvog nekog spomenika i da ga postavi na odgovarajuće mesto.”Zahtevu  da  Gard Beograd  spomenik ustupi Užicu pridružili su se Udruženje  Užičana u Beogradu, čiji je predsednik dr Miloš Tucović, Dimitrijev potomak, i  Istorijski arhiv Užica. Spomenik bi ako ga Beogad ustupu, trebalo postaviti na ulazu u Užice  na okretnici koja će tek bit izgrađena, a nazvali bi je “Mala Salvija” kaže Željko Marković, direktor Arhiva Užice. “Kako je u planu da se tu pravi kružni tok saobraćaja, tako se ovih dana i pojavila ideja da se spomenik Dimitriju Tucoviću tu postavi, a to je nedaleko od kuće u kojoj je živeo dok je pohađao  Relaku u Užicu. To bi bila i simbilika, to je raskrsnica puteva između Beograda, Užica i  Gostilja, njegovog rodnog sela. Očekujemo da će  Grad Beograd doneti pozitivnu odluku  na zahtev Užica. Spomenik Dimitriju Tucoviću ovde  bi bio višeznačan, na neki način bi podsećao na sve stradale u balkanskim i Prvom svetskom ratu. Podsetimo, Dimitrije je imao dva  rođena brata, Stevana i Vladimira koji su takođe učesnici balkanskih i Prvog rata, obojica su bili oficiri  i  nosioci Karađorđevih zvezda za hrabrost u ratovima.”

 Šesta  sahrana Dimitrija Tucovića

 Kada se  posmrtni ostaci  Dimitrije Tucovića  izmeste sa Slavije, biće to šesti put da ovaj socijaldemokarta menja večno konačište. Prvi put sahranjen je 20.novembra 1914,vojnik Vlajko Martinović sahranio ga je na mestu pogibije blizu lajkovačkog sela Ćelije, pored puta koji vodi iz Lazarevca ka Rudniku, ispod velikog hrasta. Ostalo je zabeleženo kako su vojnici  pre sahranjivanja pretražili Tucovićevu uniformu i našli tri pisaljke, jednu novčanicu od deset dinara i ratni dnevnik. Na stablu hrasta vojnici  su napisali: “Ovde počiva Dimitrije Tucović, socijalisitčki  borac za narodna dela”. Nedugo posle ove sahrane, stolar Milenko Marković, napravio je drveni sanduk i telo Dimitrija Tucovića preneto je u selo Šušnjar, na groblje. Okupacione vlasti su 1916. naredile da se  formiranjem vojničkog groblja u Lazarevcu sahrane poginuli u Kolubarskoj  bici. Tokom  noći u strogoj tajnosti  Milisav Gavrilović  podigao je kameni spomenik  na kome je pisalo:” Dimitrije Tucović,poginuo 1914.”  Polovinom 1939. po odobrenju ministrastva Kraljevine Jugoslavije započeta je ekshumacija zemnih ostataka srpskih i austrougarskih vojnika sa vojničkog groblja, pa je telo Tucovića u specijalnom metalnom sanduku preneto u kriptu  crkve  Svetog Dimitrija u Lazarevcu. Sa tog mesta 1949. njegovi posmrtni ostaci premešteni su na Slaviju.  Pesnik Ljubivoje Ršumović se protivi izmeštanju spomenika sa Slavije. On je u srodstvu sa Tucovićem preko babe Jovanke koja je iz Tucovića i kaže: “I danas kod mene postoji jedan tonski snimak u kome moja baka Jovanka objašnajva kako su pred njenu udaju čekali Dila da dođe iz Beogarada i da je on iz kuće  preda mom dedi Stevanu”. Ršumović, rodom iz susednog zlatiborskog sela Ljubiša, dodaje: “U našem narodu se veruje da ne valja  premeštati nečije zemne ostatke sa mesta gde su sahranjeni.Tako nešto nikada nikome nikakvog dobra nije donelo”.

Da podsetimo, u centru Užica,u Malom  parku već postoji spomen  bista  Dimitriju

Tucoviću, a tu su i spomen biste njegovih kolega socijaldemkrata Radovana Dragovića i Dušana Popovića.  Biste su  na samo nekoliko metara od  Gimnazije, škole  čiji su učenici  bili sva trojica.

Angelina Jovanović