Čast važnija od života
Kada je u novembru ove godine, u okviru obeležavanja stogodišnjice Velikog rata, srpski javni servis u saradnji sa Ministarstvom kulture emitovao dokumentarno- igrani film “Panta Draškić- cena časti”, veliki broj Užičana bio je iznenađen podatkom da je Panta rođen u Užicu. Bio je oficir Kraljevine Srbije, pokazao je veliku hrabrost tokom balkanskih ratova, i imao dobre preporuke da služi na dvoru.U svojoj vojnoj, i političkoj karijeri imao je uspone i padove, hapšen je nekoliko puta, ali savremenici su ga upamtili po dostojanstvenom držanju, u ma kojoj se prilici našao. Zbog toga su hroničari njegovog vremena i zapisali: “Panti Draškiću čast je bila važnija od života!” Sredinom tridesrtih godina prošlog veka započeo je pisati memoare, koji su objavljneni tek 1990.godineu iydanju Srpske knji#evne yadruge, i to je uglavnom period balkanskih i Velikog rata, zaključno sa 1919.godinom. Predgovor je napisao istoričar Dušan Bataković,u kome izosi niz biografskih podataka.
Mladi oficir Panta i “ Crna ruka”
Pantelija - Panta Draškić rođen je novembra 1881.godine, njegv otac Mlaedn bio je užički trgovac i kafedžija, a majka Kata domaćica. Posle završene realke u Užicu, Panta odlazi u Beograd na vojnu akademiju, a 1901. proizveden je u potporučnika. Prvu službu dobio je u 4. pešadijskom puku stacioniranom u Užicu, a sledeća služba mu je u Beogradu, u 6.pešadisjkom puku. Već posle godinu dana boravka u prestonici, major Vladimir Tucović, inače rođeni brat Dimitrija Tucovića, uvodi mladog Draškića u tajno patriotsko udruženje “Ujedninjenje ili smrt”, poznatije u Srbiji kao “Crna ruka” na čujem čelu su bili bivši zaverenici iz majskog prevrata 1903.godine. Panta u svojim memoarima ovako opisuje te trenutke: “ U Organizaciju sam stupio ka kapetan druge klase, a pored mene i Tucovića bili su i kapetan Radoje Đurović, Dragutin Gavrilović, Tihomir Baršić i poručnik Milan Skobla. Zakletvu smo položili jedne večeri u stanu Vladislava Đorđevića, u Njegoševoj ulici broj 30.Zakletvi je imao da prisustvuje i jedan izaslanik centralnog odbora pod maskom. Tucović i nas petorica smo tog izaslanika čekali u spavaćoj sobi Đorđevića. Posle izvesnog vremena, on je ušao. Na sebi je imao crni mantil koji mu je prikrivao celo telo, lice mu je bilo pokriveno kapuljačom sa proerzima za oči. Ličnost je bila mršava i visoka. Ni danas ne znam ko je to bio.Ne govoreći ništa maska je spustila na sto kamu, revolver i još neke stvari koje simolišu smrt i revoluciju. Mi smo zatim pred maskom glasno polagali zakletvu koju nam je čitao Tucović, a po završetku, maska se nemo rukovala i izašla….. Nešto docnije sam i ja na isti način uveo u organizaciju poručnika Aleksandra Naumovića, pešadijske poručnike Milana Antonijevića, Velizara Đurića, Nikolu Brzakovića i Jovana Kostića. Zakletvu sam nad njima izvršio u svom stanu u Stiškoj ulici u Beogradu….” Zapisao je Panta. Uskoro Panta Draškić saznaje da je na čelu “Crne ruke” Dragutin Dimitrijević Apis, za koga se znalo da je veliki patriota i da je posedovao ogromnu hrabrost. Ali ubrzo se” Crna ruka” etiketira kao udruženje koje se meša u politiku i vrši pritisak na vladu, te se pojavljuje drugo, suprotstavljeno udruženje “Bela ruka” na čijem čelu je major Petar Živković.
Panta odlazi na dvor
Tokom balkanskih ratova Panta Draškić komanduje četom u 6.pešaduijskom puku u bitkama za oslobođenje Makedonije. Bio je ranjen dva puta kod Bitolja, a učesvovao je i u bici kod Bregalnice. Brzo je stekao poverenje svojih starešina, a predstolonaslednik Aleksandar ga je krajem 1913. izabrao za jednog od svojih ordonansa- oficira. A odlazak na dvor Panta u svojim sećanjima ovako opisuje: “O ulasku na dvor zbilja nikad nisam ni sanjao. Dogodilo sa da uđem baš ja prvi iz moje klase. Bio sam pun ponosa i pun radosti. Međutim nastala su razočaranja od prvog dana. Začudio sam se kada sam čuo da me po varoši ogovaraju i prijatelji i neprijatelji. Stalno pitaju zašto on uđe na dvor, ko je on, seljak, neuglađen…Brzo sam požalio što sam izašao iz reda običnih oficira. Na nagovor starog đenerala Jurišića Šturma ostao sam u ovoj za mene najtežoj službi u životu tako mi je sudbina to dodelila.”
Kraljeva pratnja do Krfa
Kao pratnja predstolonaslednika Draškić je u činu majora preko Crne Gore stigao na Krf. Uz regenta Aleksandra unaperđen je u potpukovnika i uz njega je ostao sve do 1916. kada je pokrenut Solunski proces protiv pripadnika Crne ruke. Iako je imao neutralan stav, Draškić je sklonjen iz regentove pratnje i upućen na Solunski front gde je preuzeo konadnu nad bataljonom Srba dobrovoljaca. Tokom proboja Solunskog fronta Draškić je teško ranjen u glavu ,a posle nekoliko operacija zbog velike frakture čeone kosti bio je upućen na duži oporavak u Francusku, gde je i dočekao kraj rata. Zahvaljujući knjeginji Nariškin, inače velikoj prijateljici regenta Alekasndra, koja je imala bolnicu u Makedoniji, u Skočivaru, Panta Draškić je osto živ. Taj period u memoarima ovako opisuje: “Operacijom su izvađena parčad polomljenih kostiju i na lobanji je ostala rupa prečnika 3 santimetra. Knjeginja Nariški je pisala predstolonasledniku i poslala nekoliko koščica moje lobanje…Jednom prilikom, docnije kada sam bio kod kralja Aleksandra na Bledu, on mi je rekao da još čuva te moje koščice. Na suđenju 1945. meni je upisano kao greh što je kralj Aleksandar čuvao medaljon sa mojim kostima kao amajliju. To je za mene bilo novo…”
Živkovićev uticaj na Patinu posleratnu karijeru .ministar kod Nedića
U predgovoru Dršakićevih memoara dr Bataković piše kako Pantina posleratna vojna karijera pokauzuje da njegova prošlost crnorukca nije zaboravljena. Belorukci na čelu sa moćnim generalom Živkovićem su Draškića dugo držali van prestonice. Kao pukovnik bio je Panta komandant okupacionih trupa u mađarskom gradu Baji, a zatim je kratko radio kao delovođa u Vojnoj akdemiji u Beogradu, da bi već 1920. bio na službi u Mariboru, tri godine kasnije preuzeo je komandu 35.pešadisjkog puka u Zagrebu, a u proleće sledeće godine bio je predsednik komisije za razgraničenje sa Italijom, i odlazi u Ljubljanu. Krajem 1927. imenovan je za komandanta brigade u Varaždinu, a tek sledeće godine, na kraljev rođendan unapređen je za brigadnog generala. Intervencijom Petra Živkovića premešten je u Zaječar, a 1932. određen je za pomoćnika komandanta savske divizijske oblasti, što je ispod ranga koji mu nije pripadao ni po činu, ni po godinama službe. Tu je ostao sve do 1936. kada je penzionisan, Kao penzioner, do izbijanja rata 1941.Panta je obavljao dužnost kancelara kraljveih ordena. U međuvremenu bavio se prevođenjem vojne literature. Avgusta 1941. Panta je ušao u Vladu Milana Nedića, gde mu je dodeljen resor ministra rada. .Zbog neslaganja sa Nedićevom politikom, posle 2 meseca stavljen je na raspolaganje, a 1943. ušao je u odbor za koordinaciju rada sa Bugarima, aovaj odbor formirao je D raža Mihailović. Pantu su Nemci 1944.uhapsili i upućen je u logor u Osnabrik gde je ostao do karja rata. Njegova porodica je nakon rata bila izložena brojnim pritiscima i Panta je da bu sačuvao porodicu, sam se prijavio vlastima, i zbog saradnje sa Milanom Nedićem osuđen je bio na 18 meseci zatvora. Odslužio je kaznu u Sremskoj Mitrovici, a od 1949.do smrti, 20.avgusuta 1957. Panta je živeo u Beogradu. Bio je bez penzije, izdržavajući se od honorara za prevode stane vojne literature.
Spasao jevrejsku porodicu
Po rečima istoričara Batakovića, najveći deo neobjavljenih memoara nalazi se u arhivu SANU, a Pantina biografija je rekonstruisana i zahvaljujući njegovom sinu Sretenu koji je stavio na raspolaganje i druge podatke o životu i radu svoga oca Pante Draškića. Zanimljivo je da je u arhivima komunističke vlasti ostalo zabeleženo da je Panta Draškić jedini član neke od kvislinških vlasti u Srbiji koji je ličnim zauzimanjem učestvovao u spasavanju progonjenih Jevreja:”Pantelija Panta Draškić, minister rada u vladi Milana Nedića, penzionisan general, spasio je smrti svog klasnog druga, pukovnika Avrama Berahu i njegovu suprugu, na osnovu uverenjea overenog od strane okupacionih vlasti da se bračni par Beraha izuzima iz protivjevrejskih pripisa. Vredi napomenuti da je Panta Draškić jedini član neke od kvislinških vlada koji je dosepo u domačaj posleratnih vlasti, a da mu je život pošteđen…stoji u rhivima jugosloevnske posleratne komunisitčke vlasti.
Autor: Angelina Jovanović