Pre nego što opišem kako ja vidim svoj grad na ovim fotografijama, želim da kažem šta za mene predstavlja varoš.
Varoš je mesto u kome su ljudi živeli, radili, ali su se i družili. Varoš me podseća na slike iz knjige Užice sa starih razglednica. Varoši se seća Ljuba Simović: „ slika neke ulice, pa nekog ugla, zgrade, škole, česme, fijakera, parnog mlina, kasarne, kazandžijske radnje ili stolarske radionice, da se na kraju sve te slike sklope u bogatu sliku dinamičnog gradskog života“. Varoš ima nešto boemsko u sebi, i nikako nije isto što i varošica ili palanka. Dok poslednje dve simbolizuju stešnjeni malograđanski duh, varoš to sebi ne bi smela da dozvoli.
Jedini vremeplov u koji se sigurno možemo ukrcati, i zaroniti po prohujalom vremenu, su fotografije. Ovaj malo zastareo, sa crno belom tehnikom, ali aranžman s gratis romantikom, vozi nas do Užica na raskršću dva veka, 19. I 20.
Panorama Užica iz 1903. godine vraća nas (ili tačnije prvi put dovodi) u malenu kotlinu u sredini, zaštićenu brdima okolo, koja sežu do neba. Nekada brda, a sada ulice sa istom ambicijom da dohvate „vrh sveta“. Primer turske čaršije u kojoj se sva posla obavljaju u centru-ako je trebalo otići u načelstvo po neki papir, pazariti u dućanu ili svratiti do pijace. Sve je tu blizu i naruku. Obavezna stanica našeg dvobojnog vremeplova je Mali park, gde se iz daljine, ako načuljite uši, čuju zvuci vojnog orkestra. To je vežba pred nastup, muzičari samo što nisu stigli. Glavna ulica Miloša Velikog, hotel Imperijal sa desne strane. Korzo 1933. godine.
I evo nas nekoliko desetina koraka dalje – kod stočne pijace. Ko se ne plaši da zaviri u prizor, čuće graju sa Stočne pijace iz 1903. godine. A samo retki će se i napiti vode sa česme koju je Opančarski esnaf sagradio pre celih 120 godina. I za kraj ne zaboravite da ukradete jednu razglednicu iz tog vremena. Souvenir de Uzice: pozdrav iz vremena kada je Užice bilo varoš.
Nela Tomić-Bogdanović
